MACY GRAY

Da je freak-show postao deo prošlosti najbolje govori slučaj izvesnog Briana Warnera koji je u pokušaju da po ko zna koji put uznemiri javnost pribegao poslednjem utočištu svakog horor zanatlije- žrtvovanju device. Naravno, porediti Macy sa Mansonom znači ignorisati realnost u kojoj žive ćelava Britney i vedlokovana Lindsay Lohan. Ali, svojevremeno ova žena sa sumanutim afrom i glasom koji nije kopirajtovao Patka Daču delovala je na r’n’b sceni kao strašilo kome niko ne zna namenu. U međuvremenu, ovaj, mogli bi reći, soul po Braći Coen stekao je simpatije milionskog audiorijuma spremnog da prihvati da lek(ić) za njihove srčane mane i ne mora da bude sasvim savršen, dok god odgađa srčani udar, E.R.-rečeno.

Big je Macyin prvi album za Geffen i pokušaj da se autorkin komercijalni potencijal rehabilituje nakon dva solidna posrnuća (The Id i Trouble With Myself). Za tu misiju angažovan je slabo-respektovani producent-du-jour Will.I.Am čija sposobnost da od govna pravi hot-dog i prodaje ih na milione već sada zaslužuje poseban specijal na VH1. Macy Gray u njegovom CV-iju sasvim sigurno ne stoji kao Fergie, i ono što bi ovde moglo najviše da nas obraduje jeste da će, jednoga dana kada bude objavljen, album Michaela Jacksona i Will.I.Ama biti… čak i dobar! Jer Will.I.Am baš kao i skup tepih dopušta da se gazi za velike pare, a u isto vreme ume da podiđe na pravi način.

Big je zato sjajna pop ploča. Bezdušna i funkcionalna kao ljubavni romani (sa vrlo sličnom tematikom- duet sa Natalie Cole u Finally Made Me Happy), prijatna za jutro (ajmosvirukicegore Glad You’re Here), za oko & za uvo (Slowly, kao funky verzija Norahe Jones), za društvo (prozak-soul nalik Des’ree u Shoo Be Doo), za knjigu, za baštu (Okay, koju bi voleli da vidimo i u verziji ko-autora Justina Timberlakea), za vožnju (Treat Me Like Your Money je hit za lupkanje po servo volanu, naročito kad naiđe semplovana deonica You Spin Me Around, Dead Or Alive), zgodna za jadikovku nad kućnim poslovima (soul na akustičnoj gitari nalik Indiji Arie u What I Gotta Do), šaljiva (podjebavačka Ghetto Love i urnebesna bračna komedija Strange Behaviour) i aranžirana dovoljno namazano da zabavlja i zahtevnije slušatelje (ali ne i one koji veruju da je crna muzika umrla sa duetom Stevie Wondera i Paul McCartneya).

Ukoliko imate dvoje dece, ili drugo na putu, ili drugo u mislima, Macy Gray (kao majka troje mališana, čije je kupatilo u(ne)ređeno kao klozeti po osnovnim školama (tako, barem, bečeže kamere MTV Cribs-a)), mogla bi da vam prži dugoročnu saradnju zasnovanu na principu- „kad god se vama učini da je vaš život u službi drugih, postoji neko ko će vam izmamiti taj prekopotrebni osmeh”. Ma, koliko njegov rok trajanja bio (pre)kratak. Ukoliko nemate dvoje dece, niti drugo na putu, niti u mislima, priuštite sebi nekoliko vrednijih, crnih izazova. Za ovaj ima vremena.

SELEKTAH:

* * *