JEAN MICHEL JARRE

Teo & Tea je konceptualni album i ime utopijskog projekta unutar koga ljudi žive i rade, a njihove emocije i seksualne aktivnosti proizvode (električnu?) energiju koja im je potrebna za život. U praksi, Teo & Tea je uber-Eurodance kojim skoro šezdesetogodišnji Jarre zavarava starost i napušta savršeno skrojene vode simfo-elektro-popa.

Najlakše bi bilo reći da izlapeli elektroničar više nema inspiraciju ni za šta i da oštećenog sluha jedva uspeva da kopiketira rad nekih evropskih trance/house autora (Sven Vath, Jam & Spoon, Tiesto...) i to sa par godina ozbiljnog zakašnjenja. Lako je to reći ako vam se ovo izdanje nikako ne dopada.

Ali šta ako je muzika na Teu i Teii samo takvo kidanje? Hm.

Nedostaju mi dani kada je plesna muzika plesala i na MTViziji bez traženja nekog posebnog razumevanja, kada su bezmozgni hitovi izazivali instantnu dehidrataciju organizma. Stvari poput Culture Beat, Capelle, Snap, Roberta Milesa, Olive-inog You’re Not Alone, Grace, Paula jebenog Oakenfolda... Naravno da ne govorim o elektronskim izdanjima koja su po margini ispisivala sopstvenu istoriju. Ovde uši i mozak nisu na istoj glavi, ponavljam.

Teo & Tea je, nakon sedam godina dobrovoljnog izgnanstva sa svetske scene, svojevrstan omaž neproživljenom dobu, posrnuću u kič, krajnjem stepenu banalizacije misije koju je Jarre započeo sa Oxygene pre tačno 30 godina- ispisivanjem esencijalnih ljudskih poruka bez reči. Možda preterujem, ali zašto bih onda rado naslonio glavu na Jarreove Tea i Teu kao na stare prijatelje?

Preorkestrirano, kao da Richard Clyderman kreira muzički hologram Oprah Winfrey, sa ubitačno zaostalo programiranim house ritmovima, Jarre kreira sladunjave bisere, poput OK, Do It Fast koja počinje kao kapljica skliznuta sa lobanje (omota pomenutog) Oxygene, a nastavlja se kao ultra-aktuelni stondirani disco funk Simian Mobile Disco. Ako su Nirvana ili White Stripes muzika uz koju se najlakše nauči sviranje air guitar, uz novog Jarrea već posle trećeg slušanja znaćete da vozite avion.

Delujući naivno, kao Michel Houllebecq u svom poslednjem romanu Mogućnost jednog ostrva, Jarre (ne treba odbaciti mogućnost direktne inspiracije, naročito zbog toga što oba autora u seksualnoj aktivnosti prepoznaju esenciju ljudskog bića) kreira saundtrak koji u novom androidnom dobu treba da deluje kao poziv na seks. Možda zato prvi deo Partners In Crime (ima ih dva) zvuči kao elektrifikovani rimejk nekog Sergea ili Francoise Hardy.

Stvari, kao i u seksu, ne idu baš uvek kako bi mi želeli. Drugi deo Partners In Crime i Chatterbox ignoriše činjenicu da ceo svet ignoriše Fatboy Slima, In The Mood For You je Wong Kar Wai (da, znam da se film zove drugačije) nepropisno rasut po nemaštovito dabovanoj matrici. Vintage možda miluje moje najskrivenije porive i želju da se sa grupom Nemica prskam pivom dok mi Scooter posvećuje pesmu, ali verujem da bi i srpska Luna ovo remek-delo odbacila kao previše čizi. Podjednako turoban komentar vezuje me i za pretposlednju temu Melancholic Rodeo u kojoj su Gary Moore i njegova bluz gitara upleteni u toliko kablova da nikako ne mogu da se odvežu i pobegnu.

Ipak, JMJ, kao mnogo puta do sada, pokazuje da su mu muda na pravom mestu, i da će svako ko to dođe da proveri samo biti popišan. Ako tražite prav(ij)e legende slušajte Dylana. Ili Stonhahahahahase...

SELEKTA:

* * * 1 / 2