Na talasima visokih kamata

Tu, opet, treba biti profesionalno obazriv, jer onaj ko je spreman da se zaduži uz visoku kamatu često nije spreman da ih i plati.

Pri tome se mora znati da će u svim slučajevima neuredne otplate kredita banke, aktiviranjem hipoteke, postati vlasnici stanova i druge imovine koju, verovatno, neće moći da prodaju, čime će, prema novom Zakonu o bankama, doći u zonu primene mera kreditno-monetarne politike Narodne banke Srbije.

Ovakvu svoju ocenu prof. dr Stojan Dabić, predsednik Upravnog odbora Međunarodnog centra za razvoj finansijskog tržišta stavlja u kontekst zalaganja da se banke više okrenu finansiranju poslova u preduzećima, od početka do završetka, što sada ne rade.

Neki ekonomisti, želeći da podvuku koliko u realnom sektoru još ima problema, imaju običaj da kažu da je naša najbolja grana „bankarska industrija“. Ako se zanemari kontekst, da li je to tako dobar i reformisan sektor?

Ako se uspešnost meri po ostvarenoj dobiti, onda su tvrdnje tačne. Međutim, za kompleksniji odgovor treba pogledati koliki je doprinos ovog sektora u stvaranju novih vrednosti. Da li su ostvareni rezultati posledica stvorene nove vrednosti ili preraspodele ostvarene vrednosti.

Kada se zna da je osnovna funkcija bankarstva da učestvuje u finansijskom posredovanju, što znači da povezuje one koji imaju slobodnu finansijsku štednju sa onim subjektima kojima su potrebna dodatna sredstva za finansiranje razvoja, tada se postavlja pitanje da li je ona u potpunosti ostvarena.

Isto tako se može postaviti pitanje da li je kreditiranje potrošnje, kroz odobravanje kredita stanovništvu, podrška razvoju domaće industrije ili je kreiranje dodatne tražnje za pretežno uvoznim proizvodima, direktan atak na domaću proizvodnju, koja zbog visokih kamata na korišćene kredite nije konkurentna kako na domaćem tako i na inostranom tržištu.

Posmatrano sa aspekta banaka sa većinskim inostranim vlasnicima, sasvim je razumljivo da one čine sve da ostvare što veću kamatnu maržu na prikupljena depozitna sredstva i na sredstva koja su pribavile u inostranstvu kao i da direktno pružaju podršku pravnim licima iz zemlje porekla njihovih vlasnika. Ako su to kriterijumi za ocenu uspešnosti banaka, onda se mora priznati da su one u potpunosti ispunile očekivanja svojih vlasnika.

Iako su se pojedini stručnjaci iz ove oblasti, a među njima i Vi, zalagali da se sačuvaju i neke domaće banke, najavljuje se prodaja i onih preostalih. Kako tumačite, zašto se to radi i šta je mana takvog pristupa?

Svi su izgledi da uskoro nećemo imati ni jednu domaću banku što je, po mom mišljenju, neprihvatljivo sa stanovišta vođenja nacionalne privrede. A pogotovu kada se imaju u vidu razlozi najezde stranaca za kupovinu domaćih banaka i otvaranje njihovih filijala.

Jer, sve dok se na našem finansijskom tržištu može zaraditi više puta nego na uređenom domicilnom, strane banke će ostati kod nas. Onoga trenutka kada se u Srbiji urede odnosi i moguća zarada svede na nivo koji postoji u normalnim tržišnim privredama, najveći deo njih će napustiti naše područje i otići na neka druga gde je moguća veća zarada.

Očigledna je namera bila da se proda sve što se prodati može, a za banke je bilo najlakše naći kupce. Pri tome se pod privatizacijom banaka podrazumeva njihova prodaja samo stranim kupcima. I to u uslovima kad je ovo područje bilo, da tako kažem, finansijski Eldorado.

Šta se moglo uraditi?

Mogli smo i da kopiramo modele koje su drugi već isprobali. Recimo, kada je otvorena priča oko stečaja one četiri bivše velike banke, bilo je predloga da se ide na rešenje koje je Slovenija isprobala na Ljubljanskoj banci. Poslovi su prebačeni na Novu ljubljansku banku koja danas kupuje banke na našem području. Domaće banke ima i Mađarska. Hrvatska je najpre krenula da rasprodaje sve svoje veće banke, ali su se kasnije pokajali, uvidevši da to nije dobro rešenje.

Iako je NBS na startu ove godine snizila svoju referentnu kamatnu stopu, stiče se utisak da banke veoma sporo reaguju na promene u monetarnoj politici. To, na neki način, potvrđuje i Vašu ocenu da ne treba očekivati neko bitnije smanjenje kamata?

Sve dok postoji ovolika tražnja za zajmovima, strane banke nemaju razloga da ih smanjuju. Poznato je, inače, da su kamate na novac koji banke pozajmljuju građanima i privredi, višestruko veće od kamata na sredstva koja se poveravaju bankama.

Tako, recimo, kad dođete da položite svoj novac na štednju, dobijate svega nekih tri do četiri odsto kamate, zavisno od banke u koju ste došli, dok kamate na uzete zajmove prelaze 20 odsto. Tu postoji nekoliko stvari koje na ovaj ili onaj način utiču na to, pored već spomenutog odsustva prave konkurencije. Kada bi preduzeće moglo olakšano da se zadužuje na tržištu, emisijom obveznica, mnoga od njih bi „preskočila“ banke.

Kada bi, istovremeno, građani kupovinom vrednosnih papira na finansijskom tržištu mogli da dođu do veće zarade od one po osnovu štednje, znatno manje njih bi otišlo u banku. Jer, ako bi preduzeće, na primer, emitovalo svoje obveznice po kamati od 10 odsto, građani koji ih direktno kupuju, takođe bi mogli da računaju na tih 10 odsto, jer tu nema bankarske marže.

Moram da kažem da, u svemu tome, nisu samo banke krive, jer su velika i izdvajanja. Na 100 dinara koje dobiju na ime štednje, deo moraju da izdvoje za obaveznu rezervu, pa onda ako su još deo novca plasirale u neko preduzeće, sa izraženim stepenom rizičnosti, onda i tu ima nekog rezervisanja sredstava.

I onda banka polazi od logike da taj preostali iznos novca treba plasirati po visokoj kamati. Ali, bez obzira na sve to, bankarska marža je velika i ne može se time pravdati.

Rejting banaka

Mi nemamo utvrđenu metodologiju za utvrđivanje ukupnog rejtinga banaka da bismo mogli da kažemo ova je najbolja, a ova manje dobra. Jer, jedno je recimo rejting u poslovanju sa stanovništvom, drugo su poslovi sa inostranstvom a treće sa privredom. Kad bi postojala precizna metodologija ona bi sve to mogla da izvaga i uproseči, čime bi se dalo zaključiti koja je po svemu tome prosečno najbolja.

Danas se najčešće kao kriterijumi uzimaju ostvarena štednja, ukupna bilansna suma ili ostvareni dohodak. Inače, bez ikakve sumnje, Rajfajzen banka i Inteza su na našem tržištu najjače banke posmatrane bilansno, kaže dr Dabić.

Kreditiranje

Umesto da se povećava masa kredita namenjena privredi, tu se izgleda gubi trka sa stanovništvom. Tako su u 2005. godini krediti stanovništvu učestvovali u onim ukupnim bankarskim sa 25,9 odsto, da bi se na kraju 2006. godine to učešće povećalo na 34,2 odsto.

To nije dobro, posmatrano sa stanovišta domaće ekonomije. Jer, kad banke odobravaju previše kredita građanima, one podgrevaju tražnju a najveći deo onoga što stanovništvo kupuje je iz uvoza, utoliko pre što nema dovoljno domaće robe jer nije konkurentna. I šta se, u stvari, dešava? Na taj način se podstiče uvoz, kaže dr Dabić.