Latinična zora

Kao što se za Prvi maj ritualno setimo radnika, tako se dva dana posle dosetimo – novinara. Juče, 3. maja, bio je Dan slobode medija koji se obeležava širom sveta, a u Srbiji još i s „pet minuta gromoglasne tišine” u organizaciji granskog sindikata medija „Nezavisnost” i Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) tokom kojih će se, po preporuci inicijatora, prekinuti medijski program i pročitati proglas „Dugo čekanje slobode”. Cinik bi rekao da je odrednica o dužini iz naslova proglasa posledica čekanja da novinare neko drugi oslobodi.

Bilo je ovih dana, povodom te novinarske slave, raznih učenih tekstova i pametnih izjava i saopštenja. O nagradama da i ne govorimo. Dobro je da se javnost podseća, makar i u prigodama, na značaj „sedme sile” za društvenu higijenu, dok bi o higijeni te sile svakodnevno morali da se brinu novinari koji bi, barem teoretski, od te slobode trebalo da imaju najviše koristi. Ali, to nije tema ovog komentara

Dogodilo se, naime, da je Denis Latin, novinar hrvatske televizije, odbio da primi nagradu koju mu je dodelilo Udruženje novinara Srbije (UNS). Reč je o nagradi nazvanoj „Zora” koja se dodeljuje „za poseban doprinos u borbi za slobodu medija”. Tumačeći genezu vesti o odbijanju da primi nagradu lako je izvući zaključak da je Latin, autor emisije „Latinica”, prvo pristao da bude nagrađen, a da je odustao kada je saznao da će je primiti iz ruku svog televizijskog sabrata Nina Brajovića, predsednika UNS-a, i da je ta saznanja stekao na osnovu dojave o ratnohuškačkoj biografiji dotičnog predsednika, posebno u periodu kada je Brajović „oslobađao” Vukovar.

Da ironija bude veća, tih devedesetih, obojica su, i Denis i Nino, jedan za hrvatsku, drugi za srpsku televiziju, izveštavali s ratišta, prvi domoljubno, drugi rodoljubivo, s tim što je ovaj drugi mnogo lagao u skladu sa srpskom državnom politikom i istom takvom uređivačkom politikom RTS-a.

Potom je Latin osvojio svoju slobodu napravivši vrlo dobar, kako se to kaže, tok-šou, dočim je drugi u nedostatku prilike da osvaja slobodu postao profesionalni predsednik Udruženja u koje se pristojan čovek nije hteo učlaniti i pored šanse da letuje jeftino i to plati u više rata.

Slutim šta su bili Latinovi motivi da nagradu prihvati, i novinari su, naime, ljudi, a potpuno je jasno zašto je odbio da mu bude uručena. Uostalom, sam Latin izjavljuje da mu: „moralna načela i ljudska savest ne dopuštaju da takvu nagradu primi iz ruku vodećih ljudi UNS-a koji su se u nedavnim vremenima dokazivali kao slavljenici zločina, razaranja i okupacije Vukovara”. Dodao je još: „Problem je u čelnim ljudima tog udruženja...”

Ako je, naizgled, sve jasno kada se radi o Latinovim motivima, ostaje pitanje otkud se UNS dosetio baš Latina da nagradi „za osvajanje slobode”. Recimo da su oni u njegovom opusu pronašli opravdanje za taj gest, posebno zbog emisije u kojoj je hrvatskoj javnosti predstavljeno stradanje Srba u Krajini, zbog čega je Latin imao problema i u javnosti i u matičnoj kući, mada mislim da je u pitanju i čisto politikantstvo sa svrhom da UNS stekne u domaćoj javnosti i međunarodnim krugovima nešto bolji kredibilitet i da se opere od biografije dvorskih ulizica prethodnim režimima.

Da Nino Brajović iskreno veruje da je Denis Latin stvarno osvojio slobodu, ne bi na vest da je Latin nagradu odbio da primi, munjevito reagovao izjavom da je hrvatska politika „glavni krivac” za odbijanje nagrade. Tako veseli Nino neveselim argumentom dokazuje da je Denis, u stvari, neslobodan od hrvatske politike i da je domaći žiri za dodelu nagrade napravio grešku, a da on, autor oslobodilačkog intervjua s pukovnikom Šljivančaninom, nema veze s tim odbijanjem.

Kad bi se sloboda osvajala preko noći, svet bi narednog jutra bio mnogo lepši i pravedniji, a mediji bi nam bili odgovorni i pismeniji, mada će se naći oni koji će se čuditi ideji da pismenost ima neke veze sa slobodom. Osvajanje slobode dug je proces i to proces kome nema kraja... Uostalom, pitajte nešto o tome aktere ove epizode u proslavi Dana novinarske slobode.