Ko se boji filma još?

Prvi kadrovi filma prikazuju Beograd svečano okićen pred Dan mladosti, a iz ofa čujemo autentični Titov govor. Pažljivim slušenjem govora, izvađenog iz konteksta stadiona i Titove pojave u uniformi, uočavamo sve rupe i nelogičnosti. Glavni junak u tumačenju Dragana Nikolića, svojim ponašanjem kao da daje reakciju na ono što se govori. On prvo sluša, zatim postaje nervozan, počinje da se dosađuje i na kraju zviždi u znak nezadovoljstva. Treba se samo setiti u kakvoj državi se tada živelo i koliko je kult ličnosti Josipa Broza u to vreme bio snažan.

Dalji tok filma nastavlja da ruši sve stubove društva. Mladost na koju se poziva Broz u svom govoru, na kojoj bi trebalo da leži budućnost zemlje, suočava se sa surovom realnošću.

Po izlasku iz vojske, naš junak nije u mogućnosti da nađe posao zato što ne želi da pristane na korupciju i tavorenje, na teror mediokritetstva. Ipak, kroz dalji tok radnje, on je prinuđen da odstupi od svojih načela i ideala i da upadne u maticu koja ga nosi ka usponu i padu u isto vreme. Opisan u vojnom dosijeu kao osoba natprosečne inteligencije, on se teško miri sa prosekom, ali uviđa da inteligencija nije karta na koju treba da igra. U jednom trenutku filma, kada već počinje njegov uspon, on kaže "Pronašao sam deo ličnosti koji mi je oduvek nedostajao - revolver."

Njegova samoizazvana demencija ga dovodi do onoga što on misli da mu pripada - novca, žena i statusa u društvu. Put do toga vodi preko kriminala. On prvo postaje sitni makro, podvodi devojke za novac, ali mu to ne zadovoljava ambicije. Preko pljački i ubistava se penje na lestvici kriminala, sve do trenutka kada ga uoči i vrbuje Državna bezbednost. Tada ulazi u "prvu ligu" i njegovi poslovi se šire na političke egzekucije, šverc oružja, prodaju droge.

Zaluđen predstavom o sopstvenoj moći, on burno reaguje kada ga DB privede na informativni razgovor. Odlučuje da demonstrira svoju moć kroz akte vandalizma i uličnih nereda. U furioznom finalu, on i njegova banda okupiraju hotel "Jugoslavija", što predstavlja dvostruko simboličan akt; prvo, samo ime hotela nosi jasnu simboliku, a drugo, pomenuti hotel je sve do devedesetih godina prošlog veka predstavljao sinonim za uspeh u životu i luksuz.

Na kraju filma, iako ga vidimo kako pada pogođen mecima čuvara zakona, glavni junak vaskrsava i u direktnom obraćanju bioskopskoj publici, bez presedana u istoriji naše kinematografije, kaže "Ja sam vaša budućnost!"

Vizionarska snaga Jovanovićevog filma bila je prevelika za jugoslovensko društvo uljuljkano u privid blagostanja i odsustva problema. U godinama kada se zametnulo svo ono krvavo cveće koje je dvadeset godina kasnije procvetalo, jedući mlade živote poput monstruozne biljke ljudoždera, niko nije želeo glasno da kaže neke stvari.

U našoj zemlji postoji organizovani kriminal, DB vrbuje kadrove iz redova kriminalaca, mladi se drogiraju, prostituišu (i žene i muškarci), ubijaju, govore jezikom koji deluje kao zbir šifri, veličaju zapadni način života, oličen u zapadnim filmovima, automobilima, koka-koli.

Jovanović kroz usta svog junaka jasno i glasno kaže da je glavni adut za osvajanje devojaka u Beogradu skup automobil, da ako imaš novca sve možeš da kupiš, čak i savest mnogih ljudi.

Veliku pomoć u realizaciji ovog filma, Jovanović je imao u jedinom srpskom glumcu koji je u tom trenutku bio dorastao ovoj ulozi, Draganu Nikoliću. Savršeno spreman i motivisan, Nikolić ostvaruje ulogu karijere, učvršćujući sebe na prvom mestu večite liste najvećih seks simbola srpskog filma.

Briljantno anticipirajući manifest "Dogma", filmove poput "Paklene pomorandže", "Taksiste", "Groznice subotnje večeri" ili "Trejnspotinga", Jovanović se našao na vetrometini udara tadašnje malograđanske kulturne elite i plitkoumne cenzure, jer je prvi imao snage da vikne "Car je go!".

Pored svih nedostataka koje ovaj film ima, a pre svega kao rezultat nemogućnosti da se sve napisano u scenariju realizuje, on ima značajno mesto u istoriji srpske kinematografije, kao svedočanstvo o tome da smo 1970. godine bili rame uz rame sa svetom, a u nekim segmentima i znatno ispred. U tom smislu, potpuno je umesno porediti ovaj film sa "Karađorđem" koji je, takođe, dugo zanemareno svedočanstvo o vremenu kada smo išli u korak sa ostatkom sveta.

Da je "Mlad i zdrav kao ruža" bio prikazan u bioskopima u vreme kada je nastao, verovatno je da bi srpska kinematografija pošla drugim putem.

Sada se vraćamo u današnje vreme i nailazimo na slično nerazumevanje i blokade. Nijedan distributer u Srbiji nije pokazao interesovanje za ovaj film, nijedna TV stanica nije do sada pozitivno odgovorila na ponudu za prikazivanje ovog remek-dela, nijedan domaći festival nije potvrdio učešće filma "Mlad i zdrav kao ruža".

Šta je razlog tome? Da li je moguće da je priča o cenzuri i dalje aktuelna? Ne bih ulazio u rasprave o "dugim pipcima Državne bezbednosti" i agentima koji vrebaju, ali neko objašnjenje mora da postoji. Zašto neki od vodećih medija nisu objavili tekst o ovom filmu, zašto su u poslednjem trenutku otkazani neki već ugovoreni intervjui? Ako je u pitanju neka stara čarka sa Jocom Jovanovićem, zašto zbog toga moraju da ispaštaju ljudi koji tada nisu bili ni rođeni i zašto mora da trpi film koji publika obavezno mora da vidi.

Kako je moguće da najgledaniji film FEST-a svih vremena nije interesantan za prikazivanje u bioskopima, u kojima 90% repertoara čini holivudski i drugi škart najgore vrste? Da li je moguće da ne postoji interesovanje za DVD izdanje ovog filma? Ja lično poznajem bar 100 ljudi koji bi želeli da pogledaju film u bioskopu i bar 500 koji žele da kupe DVD.

Bilo kako bilo, izlaza iz ove Zone sumraka nema, a film će biti prikazivan tokom aprila u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a pojaviće se na (verovatno samostalno produciranom) DVD izdanju i možda na nekoj televiziji, ako bude sreće.

Ako već ne postoji svest o značaju očuvanja dokazanih vrednosti domaće kulture kod ljudi koji su tom poslu slučajno ili samo zbog para, trebalo bi da država odvoji jednu bioskopsku salu u Beogradu i posveti je umetničkom filmu i samostalnim projektima iz zemlje i sveta, koji će bitno doprinositi kulturnom osvešćivanju ljudi i znatno pomoći umetnicima da probiju razne vrste blokada. U svetu se takvi bioskopi zovu "art house", namenjeni su ljudima koji žele od bioskopa nešto više od užeglih kokica, i po pravilu imaju veoma dobru posetu.