Investicioni fondovi: iste šanse za sve

Prema definiciji Zakona o investicionim fondovima, investicioni fondovi su «institucije kolektivnog investiranja u okviru kojih se prikupljaju i ulažu novčana sredstva u različite vrste imovine sa ciljem ostvarenja prihoda i smanjenja rizika ulaganja».

Nekome ko nema iskustva sa investiranjem ova definicija može zvučati prilično rogobatno, ali su u njoj postavljeni osnovni principi na osnovu kojih fondovi funkcionišu.

Fondovi za vas i umesto vas ulažu novac koji investirate, kupovinom hartija od vrednosti ili nekretnina, sa ciljem da ostvare dobit za svoje klijente i sebe (kroz naknadu za upravljanje).

Investicioni fondovi su namenjeni osobama koje:

·        žele da investiraju na tržištu kapitala, ali ne žele rizik ulaganja u mali broj akcija sa ograničenim sredstvima koje poseduju, ili jednostavno nemaju dovoljno vremena ili znanja da bi se posvetili dnevnoj analizi kompanija čije akcije poseduju ili planiraju da kupe

·        imaju dovoljno sredstava za život, i imaju neku ušteđevinu koju žele da investiraju, a da eventualno, uz određene rizike, imaju veći povraćaj na uloženi novac

·        za osobe koje mogu da prihvate i privremeni pad vrednosti svoje investicije

Značajna prednost ulaganja u investicione fondove je diversifikacija ulaganja čime se postiže da se pare člana fonda raspoređuju u portfolio hartija od vrednosti i zbog toga oscilacije u vrednosti neke od odabranih hartija koje fond ima u svom portfoliju ne moraju bitnije uticati na vrednost sredstava koje član fonda ima investirane. Znači, ulaganjem u fond smanjujete rizik kojem se izlažete.

Još jedna od prednosti fonda je profesionalno upravljanje vašim sredstvima, za šta je zadužen portfolio menadžer. Ne treba zaboraviti ni ekonomiju obima: troškovi koje fond ima pri kupovini hartija od vrednosti su manji nego kada bi ste sami ulagali.

Fond naplaćuje naknadu za upravljanje i naknadu pri otkupu investicionih jedinica (iznos ove naknade je zakonski ogranicen do 1%). Naknade zavise od vrste fonda. Takođe, iz fonda se plaćaju i troškovi kupovine i prodaje hartija od vrednosti, troškovi kastodi banke i troškovi eksterne revizije.

Kada se odlučujete u koji fond da uložite sredstva, možda najvažnije stvari koje treba da pogledate su: kako je fond poslovao u prošlosti, koliko je rizičan, u šta ulaže i šta poseduje, ko upravlja fondom i koliki su troškovi fonda.

Kod nas, po zakonu mogu da se osnuju otvoreni, zatvoreni i privatni fondovi. Osnovne razlike između ove tri vrste fondova:

a)      po pravnom svojstvu

-          otvoreni fond nema svojstvo pravnog lica

-          zatvoreni fond i privatni fond su pravna lica

b)      po načinu organizovanja

-          zatvoreni investicioni fond je organizovan kao otvoreno akcionarsko društvo

-          privatni fond je organizovan kao D.O.O. u skladu sa zakonom o privrednim društvima

c)      po načinu investiranja

-          u otvoreni fond se investira kupovinom investicione jedinice

-          u zatvoreni fond se ulaže kupovinom akcija tog fonda

-          da bi se uložilo u privatni fond, zakon je odredio minimum uloga od 50.000 evra

d)      po likvidnosti uloga u fond        

-          otvoreni fond omogućava svakodnevno povlačenje i uplatu uloga

-          u zatvoreni fond sredstva se ulažu i povlače kupovinom i prodajom akcija fonda na berzi

S obzirom na to da kod nas fondovi tek počinju sa radom, još je rano da se napravi analiza njihovog poslovanja. Dva otvorena fonda, Delta Investments i FIMA dobili su dozvolu Komisije za hartije od vrednosti i za sada možemo pratiti kretanje investicionih jedinica.