Jutro

Ne gajim poseban fetiš prema ovom nebeskom fenomenu, ali ga dugo nisam video, toliko dugo da je počeo da poprima oreol mističnog, da prerasta u izuzetnu astronomsku pojavu. Kao posmatranje komete-prskalice ili pomračenja Sunca. Postao je, tokom dugog niza godina, potpuno nedostižan. Ko još ustaje, pa i obraća pažnju na “cik zore”, na trenutak kada žareći sjaj miliona nuklearnih rekacija zaspe malu planetu na rubu galaksije, oazu živućeg sveta obrubljenu peskovitom materijom Ničega?

U Indiji je drugačije. Tamo je Sunce još uvek bog i nepristojno je spavati kada ono izađe. S njim se diže, s njegovim zgasnućem odlazi na počinak. Osvetljava put dnevnim aktivnostima, ali i snovima, koji dolaze sa Meseca, u vidu nežne refleksije njegove svetlosti, u slapovima srebra izlivenih iz presahlih mora. Ta svetlost orijentir je nebrojenih insekata milionima godina, svetionik na rubu noćnog okeana i morskih zvezda-stajaćica. I dalje traže Mesec u uličnom osvetljenju, na neonskim cevima, u užarenim vlaknima sijalica, nalazeći smrt. Možda je Luna njihovo rajsko obitavalište, a Sunce, svojom vrelinom, moguća paklena kazna. Kada bi velika civilizacija insekata izumela religiju, verujem da bi im pripisala ta značenja, misleći o jutru – budući bićima sumraka! – kao što mi mislimo o nadolazećoj noći: strah i drhtanje, vreme za povlačenje, sklupčavanje; svetlost kao bol, kao reflektor na sceni za grabljivice, kao oreol smrti, vrebajući u neumitnosti prirodnih tokova.

Čudesno pre podne, to gotovo uvek propušteno pre podne, nastavak uvertire jutra. Iako je pokojni prijatelj, Dejan Nebrigić – pisac, teatrolog i narkoman – tvrdio da je jutro “kada nam svane”, dakle kada otvorimo oči i ugledamo svetlost bez obzira na doba dana (pisao je i jutarnji dnevnik, dnevnik poetike svakodnevice), ja ne mogu da se otmem utisku propuštenog, izgubljenog dela dana koji nestaje, postaje neuhvatljiv, isčezava. Pre podne je the next best thing. Život se budi, ustaje iz memljivih kreveta, progledava kroz krmeljave oči u težnji da odspava “još samo pet minuta”, duva nos i nakašljava se, bori se protiv čudnog osećaja u ustima i lošeg daha neorpranih zuba, skače pod tuš sprirajući znoj i taloge mrtvih ćelija, odlazi u prodavnicu i slaže bele hlebove u plastične “C-market” torbe, ispija opsesivno prvu jutarnju kafu (gorču ili slađu, svejedno), juri i žuri na posao. Uvek setim se spota Massive Attack – Unfinished Sympathy, malog remek-dela. Pokušava da u jednom kadru uhvati prepodne, sve te slike gradske vreve u najavi, dokači i dokuči taj hiljadama puta ponovljeni početak u čudesnoj neponovljivosti: život ponekad sliči Danu mrmota, ali ipak postoje male, blagoslovene razlike. Komšinica nosi drugu, lepršaviju haljinu dok u pekari kupuje tople buhtle s džemom od kajsije (vidite li kako se još uvek puše, tek izvučene iz pećnice, prekrivene toplim pahuljama prah-šećera?); kučići preko puta ne laju, a trebalo bi, jer navikli ste da laju; miris zagorelog mleka dopire spolja jače nego juče jer neko ga je prokuvao više nego što je potrebno; radijski glas dobio je setnu patinu, iako pokušava da zvuči veselo, možda zbog raskida, a možda ste vi ustali na levu nogu, pa vase sve svrbi, nervira, šetate po kući bez cilja, nervozni ste bez jasnog razloga… Ko zna…?

Postoji, ipak, dobar način da se jutro oseti. Verujem da ga većina koristi, ili ga je koristila. Dug noćni izlazak, potom chill out na bureku (sa sirom) i jogurtu, gde oko pet obično svane, mada se od zgrada, od urbane arhitekture zažareni disk često ne vidi. Malo zaboli očni mišić, zenica se zatvara pod navalom fotona, naš bioritam menja se i ubrzava, spremni smo za akciju koja se završava odlaskom u krevet. Ali makar je telesno doživljena zora, makar nekakav trag planetarnog uticaja, tog jedinstvenog položaja u harmoniji sfera, ponesemo sa sobom u san. Možda je burek manje ukusan, možda jogurt nema kiselkastu nijansu dovoljno izraženu, ali preplitanje umora i novonadošle energije, ta telesna senzacija – istovremeni poziv na maraton i povratak u fetusni položaj – ukazuje nam koliko smo krhki i snažni istovremeno. Na backstage-u jutra, na osvitu života, ličnog i onog kolektivnog, koji delimo sa šest milijardi, negde na drugim delovima planete, gde ljudi još spavaju ili uveliko rade, spremaju se za počinak ili lenjo-lagodno odmaraju se u vrelini sieste.

I dok sjaj sa visina pada pod drugim uglom od onog popodnevnog, čineći stvarnost pomalo zakrivljenom (od prepodneva može vam se zamutiti u glavi!), kvantni skok jutra, finale noćnog nokturna, ostaje u predelu fantazije, nečega što zamišljamo ili gledamo na filmu: poetični momenat što razdeljuje dan od noći, san od daydreaming-a, smrt u snu od smrti u iscrpljivanju, prevelikom naporu života. Života na akvamarin, oblačasto-beloj kugli-čiodi pobodenoj u svemir prevelik i za gigantski zagrljaj mašte. Planeta vrtoglavo rotira, kao podanik-čigra, po eliptičnoj putanji oko kralja Sunca, svaka dvadesetčetiri sata dolazeći na početak, reset-restart još jednog dana, ne stajući, ne primećujući šta se na njenoj površni zbiva – ko spava, a ko je besanu noć produžio kofeinom ili nekim drugim dopingom.

Jutro stiže, bili mi spremni na njega ili ne. Ono je tu, neumitno, kao usud koji se ponavlja, prokletstvo protiv koga nema magijskog leka ni amajlije. Nema načina izbegavanja. Uhvatiće vas, ma gde bili. I podsetiti da je život sav u ponavljanju, u još jednom ciklusu sjaja, u raspršenoj spektralnoj igri nad usijanim glavama čovečanstva, u osvetlanoj pozornici na kojoj tako loše – dostojno Zlatne maline – igramo uloge identiteta po skriptu koji nisamo sami pisali, ni birali da igramo.

Kosmos ne mari za sitnice poput nas. Svanuće baš briga.

“Robovi zvezda, zarobljeni srcem,
Osvojili smo svet pre nego što smo ustali iz postelje,
Al’ budimo se i on je neproziran,
Ustajemo, a on je tuđ,
Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,
I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.”
F. Pesoa, Trafika

Dobrodošli u jutro.