Profitabilno upravljanje novcem

Salford je, za račun investicionog fonda „Nju vorld velju“, u martu 2003. u Srbiji prvo kupio Imlek, a onda su se ređale mlekare: Subotička, Novosadska, Zemunska, zaječarski Impaz. Potom, koncern zdrave hrane Bambi i u januaru 2005. Knjaz Miloš.

Sve te kompanije čine holding „Denjub fuds grup“, a promet tih kompanija u prošloj godini iznosio je oko 350 miliona evra.

Slobodan Petrović, predsednik „Denjub fuds grupe“ i generalni direktor kompanije Knjaz Miloš, u intervjuu Biznis magazinu kaže da su postignutim za ovih pet godina zadovoljni. Imlek i Knjaz Miloš će prvi put u 2007. imati pozitivno poslovanje, Bambi je potpuno promenio ruho, a sve mlekare su postigle evropske standarde. Samo u primarnu proizvodnju mleka investirali su oko 30 miliona evra.

„Pokazalo se da su nam i vizija i strategija bile dobre. Radili smo onako kako smo planirali i kako je trebalo. Imali smo, normalno, i propuste koje smo ispravljali. Ali sada, kada pogledamo unazad, možemo da kažemo da smo jedan od retkih fondova koji nije samo došao, kupio i čekao da se pare same naprave, nego je aktivno radio. Uradili smo, na primer, restrukturisanje Knjaza Miloša, po udžbeničkom modelu ili, kako se to kaže „by the book“, kaže Petrović.

A, planovi Salforda za ovu godinu su?

Dalje investiranje. U Imlek, na primer, ove godine planiramo da investiramo oko 26 miliona evra, u Knjaz Miloš oko 15 miliona evra. U ovoj godini u velikom broju kompanija imamo velike planove ulaganja u marketing.

U Knjazu je, na primer, plan da uložimo u marketing sumu u iznosu deset odsto prošlogodišnjih prihoda tog preduzeća. To su ogromna sredstva. Time investiramo u kompaniju, pravimo brendove, ali investiramo i u Srbiju.

Šta je sa ambicijama regionalnog širenja?

Već smo prisutni u regionu. Imamo tri mlekare u Bosni, jednu mlekaru u Makedoniji, a upravo očekujemo ishod tendera za jednu mlekaru u Hrvatskoj. U Sloveniji još nismo ništa uradili, ali ni to nije isključeno.

Hteli ste da kupite Ljubljansku mlekarnu?

Nismo došli u situaciju da je oni definitivno ne daju, odnosno da nije bilo volje u Sloveniji da se to nama proda. Pre nekoliko godina, tačno je, pokušali smo da kupimo Ljubljansku mlekarnu. Sve smo bili dogovorili sa jednim fondom koji je želeo da proda, a onda im država nije dala. Sada nije taj razlog već cena.

Oni smatraju da mlekara vredi više, mi, pak, smatramo – neuporedivo manje. Jedini smo se prijavili na tender za prodaju te mlekare, i rekli smo da hoćemo da je prihvatimo, ali prvo da nam daju da uradimo procenu – “dju dilidžens”. Oni su nam limitirano to dozvolili i ti podaci su pokazali da ta mlekara ne vredi toliko para koliko su tražili.

Predložili smo kompromisno rešenje: da procenu uradi nezavisna revizorska kuća, da ćemo je mi platiti, a oni da je odaberu. Rekli smo im: daćemo garanciju da ćemo kupiti po toj ceni do koje dođu revizori, unapred ćemo da se obavežemo, a od njih smo tražili da se, takođe, unapred obavežu na prodaju, s tim što bi se akcije Ljubljanske mlekarne stavile pod hipoteku. Nisu nam još odgovorili.

U konditorskoj industriji bio je i ostao samo požarevački koncern Bambi?

Jeste, ispalo je tako, mada smo imali namere da tu uradimo neka spajanja. Bambi je i pre bio dobra kompanija, ali Bambi onda i Bambi danas su dve priče. Menadžment to danas vidi. Kada smo kupili Bambi i razgovarali šta treba da se uradi, oni su smatrali da nije moguće uraditi dve ključne stvari.

Prvo, da treba smanjiti broj radnika. Smatrali su da su optimalno organizovani. Danas vide da smo bili u pravu i da sa manjim brojem radnika može da se postiže i daleko-daleko više.

Drugi ključni potez odnosio se na obim rasta. Njihove procene su bile da je maksimalno moguće postići rast do osam odsto godišnje, a naše svih 15 procenata. I prošle godine smo imali rast preko 20 odsto, a za ovu planiramo rast od skoro 30 procenata. Smatram da je to lep uspeh. Lep, u tom smislu da se promeni i mentalitet ljudi, da oni vide da je to njihovo i da je to moguće.

U Bambiju je ostao lokalni menadžment, ali smo promenili filozofiju. Doveli smo konsultante iz oblasti marketinga iz inostranstva, a to je to znanje koje je nedostajalo u Srbiji i rezultati su tu. U Srbiji nije problem tehnologija, ljudi znaju da naprave dobre proizvode, ali u oblasti marketinga nije bilo dovoljno stručnih ljudi, niti dovoljno kadrova da iznesu sve to. Ali, i to se, evo, polako stvara.

Vlasnik Salforda je Judžit Džefri, a pare su čije?

„Nju vorld velju fond“ je sklopio ugovor sa Salfordom da za njegovo ime i njegov račun menadžeriše njegove pare u svetu. Salford se opredelio da to budu zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza i Balkana.

Način na koji Salford organizuje to investiranje jeste taj da je, zbog izbegavanja dvostrukog oporezivanja, u Holandiji registrovao firmu koja se zove „Denjub fuds grup“, a takvo ime je dato da bi asociralo na ovaj region. I to je ceo sistem. U slučaju Bambija uslov za dokapitalizaciju bio je da to direktno bude fond i direktno je „Nju vorld velju“ kupio Bambi. I to je taj jedini izuzetak.

Ko su vlasnici fonda „Nju vorld velju“? Pominjan je ruski tajkun Boris Berezovski, pa neki šeici, pa ovdašnji srpski tajkuni, čak i pare porodice Milošević?

Reč je o privatnom investicionom fondu, o fondu nekolicine pojedinaca sa značajnim sredstvima. Relativno je mali broj ulagača, ali sa značajnim parama. Oni ne žele da se legitimišu i to je njihovo pravo, i zato se to i zove zatvoreni investicioni fond. U poslednjih pet godina menjali su se članovi tog fonda, neki su izašli, poput tog jednog šeika i Borisa Berezovskog, a drugi ušli.

Srba, odnosno ljudi sa ovih prostora nikada u tom fondu nije bilo. Nema čak ni ljudi koji su građani drugih zemalja, a da vuku poreklo odavde. Srpskih, dakle, para nema u „Nju vorld velju fondu“, i to mogu sa punom odgovornošću da tvrdim. Ima ih iz Engleske, iz Nemačke, ima ruskog porekla, ima američkih državljana sa raznim poreklima, ali ne i srpskog porekla.

Generalni direktor ste i Knjaza Miloša. Privatizacija „Knjaza“ je bila velika afera? Prošle su od tada dve godine?

„Denjub fuds grupa“ jeste delimični vlasnik Knjaza Miloša. Većinski, sa paketom od 58 odsto akcija je ostao FPP Balkan limitid, a „Denjub fuds grupa“ Holandija i „Denjub fuds“ d.o.o Beograd su vlasnici 38 odsto. Tu se ništa nije promenilo, s tim što je napravljen mnogo čvršći ugovor između Salforda i FPP Balkan limitida o ulozi Salforda i Salfordovim benefitima od tog posla.

Šta se dešavalo pre dve godine?

Kada se iz ove perspektive pogleda, ništa što se tada oko Knjaza zbivalo nije bilo nelogično. Možda su metodi bili manje ili više neprimereni. Ali, posredi je bio sudar interesa i, pritom, legitimnih i sa jedne i sa druge strane.

Država je želela, što je i razumljivo, da dođe veliki strateški partner (francuska kompanija Danone), čime bi se pokazalo da je Srbija zrela za takve partnere i investicije.

S druge strane, bio je privatni investitor (FPP Balkan limitid) koji je želeo da kupi Knjaza, i došao je ovde, dao u letnjem periodu ponudu za preuzimanje, očekujući da će to brzo da završi. Ali, zbog situacije u kojoj se našao, došlo je do toga da je cena izašla prekomerno visoko, da su se desile neke stvari koje, možda, nisu morale da se dese.

Možda malo metode nisu bile korektne i primerene, ali to se dešava kada se ljudi zainate i nešto žele da dobiju. I pored svega toga, mogu da kažem da je Srbija od toga imala benefit. Država je dobila za svoj paket u Knjazu daleko više para nego što je to vredelo.

Mali akcionari su dobili izuzetno dobru cenu, cenu koju u regularnim prilikama nikada ne bi mogli da dobiju. Na šteti od sve te ujdurme je bio pre svega FPP Balkan limitid i mi koji smo se kasnije pridružili.

Ko je FPP Balkan limitid? Da li u tom fondu ima ovdašnjih biznismena?

Ne. To je fond švajcarskog bankara Fabijana Piktea.

Bilo je priča da je on samo pozajmio ime, dok se akvizicija Knjaza ne završi?

Ne. On je učestvovao u akviziciji. Posle se povukao, naljutio se, jer nije hteo da mu se povlači ime. Prepustio je posao nama, i to po osnovu ugovora o menadžerisanju koji smo napravili.

Kakva je uloga Milana Beka? On se u akviziciji pojavljivao kod FPP Balkan limitida, a kasnije je jedno vreme bio najpre na vašim poslovima u Imleku, a onda je od prošle godine direktor „Denjub fuds grupe“?

Naša saradnja sa gospodinom Milanom Bekom, koga, inače, smatram prominentnim srpskim menadžerom, jeste počela oko Knjaza. On je učestvovao u akviziciji Knjaza, i kad smo sa FPP Balkan limitidom sklopili ugovor o menadžerisanju bilo je logično da njega angažujemo da uradi prvo restrukturisanje tog preduzeća. Situacija je tada, sećate se, bila dosta zategnuta, te je i to bio dodatni razlog zašto baš on.

Na tom poslu gospodin Beko je ostao oko osam meseci, koliko mu je trebalo da ga završi. Pomogao nam je onda 2005. u restrukturisanju Imleka i prihvatio je da nam organizuje „Denjub fuds grupu“. Radio je to od septembra do maja prošle godine i uradio je to dobro. Od tada, u „Denjub fuds grupi“ gospodin Beko nema aktivnu ulogu, ali je naš partner i prijatelj. Sarađujemo sa njim.

Restrukturisanje Knjaza je trajalo pune dve godine. Zar je bilo potrebno baš toliko?

Zatekli smo velike gubitke u Knjazu, oko 25 miliona evra prikazanih dugova i oko osam miliona evra prikrivenih. Za dve godine, uz saniranje tih dugova, investiranje i podizanje marketinga, uložili smo i oko 15 miliona evra u otpremnine za viškove zaposlenih.

Bilo je u Knjazu 1.800 zaposlenih, danas ih je 950. Dakle, za saniranje te kompanije dali smo toliko para da smo mogli da kupimo dva-tri preduzeća. Tek od ove godine Knjaz će poslovati pozitivno i 2007. godina će biti prva pozitivna u Knjazu.

I mogu da kažem da se Knjazu nije desilo da dođe neko i kupi ga, mi ili bilo ko drugi, to preduzeće bi danas bilo u velikim problemima. Na tržištu je u međuvremenu prilično ojačala konkurencija: Koka Kola je kupila Rosu, krenuli su odlično Vrnjci, pojavile su se nove vode?

Jeste. Konkurencija je žestoka. Ali, to je utakmica. Nama je drago što je „Knjaz“ sačuvan od teških lomova, jer je zaista bio u lošoj situaciji. Ono što smo zatekli bilo je daleko gore nego što smo očekivali.

Konkurent u mlekarama vam je u jednom trenutku bio biznismen iz Moskve Goran Ljubičić. On je kupio, kao i vi, pet velikih mlekara, ali su mahom završile u stečaju i raskidom ugovora o kupoprodaji?

To je, očito, za gospodina Ljubičića bio veliki zalogaj. Krenuo je dobro, ali nije imao toliko raspoloživog novca da u isto vreme servisira kupovinu mlekara i da investira u njih. Koliko znam, problem je nastao jer su odustali partneri za koje je očekivao da će da uđu kroz investicije. Udario je u zid.

Mislim da je imao dobre namere, da je to bila dobra ideja, da je dobro krenuo. Pratili smo njegov rad, kao i rad drugih. Izuzetno korektno smo se ponašali na tržištu i prema njemu i prema svima ostalima.

S druge strane, odličan razvoj su napravile mlekara Somboled, Zrenjaninska, mlekara Šabac... Ima i malih mlekara koje su fascinantno porasle.

Prof. dr Miroljub Labus vas je svojevremeno, kad je bio potpredsednik Vlade Srbije, optuživao da ste monopolisti na tržištu mleka?

Prvo, pogrešan je utisak o procentu našeg učešća na tržištu mleka. U industrijskoj preradi učestvujemo sa 41-42 procenta, ali je naš tržišni udeo u ukupnoj proizvodnji mleka nepunih 30 odsto. I to je, možda visok procenat, ali da bi neko bio monopolista, treba monopolski i da se ponaša. E, to mi nismo nikada radili.

Nikada nismo koristili tu svoju snagu i veličinu da podižemo cene. Nama je Imlek dve godine zaredom pravio gubitke. Restrukturisanje ne ide tako lako. Mlekarska industrija je, uostalom, jedna od najtežih industrija. Radi se sa izuzetno osetljivom robom, izuzetno kvarljivom, malim nehatom možete da potrujete narod.

Tada 2003. kada je „Nju vorld velju fond“ krenuo da investira u Srbiju, odnosno kada je ovde stigao Salford, rečeno je bilo da vam je plan da napravite holding hrane i prodate ga 2008. godine. Da li ti ciljevi ostaju?

Nije se ništa promenilo u tim našim planovima. I tada smo govorili da je 2008. godina naš cilj. To, naravno, može da ide pola godine duže ili kraće. Ali, može i duže ukoliko se opredelimo za partnerski model prodaje, u kome kupac otkupi većinski paket, a želi da mi ostanemo sa njim još određeni period.

Znači, ostajemo sa njim manjinski još dve-tri godine i onda izađemo po unapred dogovorenoj formuli. Postoji, dakle, i takva mogućnost, mada je ona, za sada, samo teoretska.

Kod nas se obično, kada se nastupi sa takvim ciljem – kupi, podigni firmu i prodaj – dobija negativna konotacija. Kaže se: „Aha, kupili su da bi preprodali!“?

Tako rade svi fondovi. Odnosno, to je smisao fondova. Neki fondovi to rade tako što kupuju manje pakete akcija na berzi, drže ih dok ne skoči cena, pa onda prodaju i kupuju druge.

Opredeljenje našeg fonda je da kupujemo kompanije za koje procenjujemo da, uz izvesna ulaganja, može od njih da se napravi dobar potencijal, da to može da se postigne u roku od četiri-pet godina.

Smisao tog ukupnog rada je, naravno, zarada. Uostalom, zarada je osnovna bit funkcionisanja kapitalizma. Valjda i svaki građanin Srbije radi da bi nešto zaradio.

Ono čime se bavi Salford jeste da svoje znanje oplemeni i zaradi na tome: kupi kompaniju, restrukturiše je i proda. To je vrsta biznisa, i taj biznis je kao svaki drugi. Ne znam šta je tu negativno. Mi se ubismo radeći, reskiramo ogromna sredstva, ulažemo svoj trud, znanje...

Kod nas je generalno bila negativna konotacija fondova. Išli su komentari tipa – „Ma ne to, to je ’manki’ biznis“. Naravno da su sve to bili proizvodi strahova i neupućenosti. Danas ima mnogo više sredstava u investicionim fondovima nego u bankama, jer su ljudi videli da banke daju male kamate i zarađuju na njima, a ovako u fondovima oni daju daleko veći povraćaj, ali su zato i riskantniji.

Očekujete da će sutra, kad odlučite da iznesete na prodaju „Denjub fuds grup“, biti kupaca?

Kako da ne. I to ne jedan. Nije problem u kupcima, već u ceni. Da li ćemo moći da dobijemo toliko da bismo bili zadovoljni.

Uložićete taj novac opet u Srbiji? Postoje takve ideje, mada još uvek na njima ne radimo. Generalno, ideja jeste da se veliki deo sredstava reinvestira opet u Srbiji. Verovatno će to biti polovina od ukupne sume. Normalno je da će poslednju reč o tome, a zavisno od rezultata koje ostvarimo od prodaje “Denjub fuds grupe”, doneti vlasnici fonda “Nju vorld velju”.