Glumac i praznici

Ovih prazničnih dana jedan naš glumac odbio je da igra predstavu na Veliki petak.

Na ovu temu neću da izričem uobičajene apodiktične sudove, već da, kako se to kaže, glasno (u ovom slučaju pismeno) razmišljam. Prvo je pitanje da li je religiozni glumac blagovremeno obavestio upravu pozorišta da on ne igra na Veliki petak. Ako jeste, on time koristi svoje pravo, kao da je zauzet predstavom u drugom pozorištu.

A sad o stavu glumca da ne igra u pozorištu na svoje velike praznike. Koliko se sećam, u Kraljevini Jugoslaviji, koja je bila sve samo ne ateistička država, davane su predstave baš na praznike da bi publika u dane kad je slobodnija i odmornija mogla da vidi nešto u pozorištu. Istini za volju, ne znam da li se to odnosilo i na Veliki petak. Možda se više igralo samo na dan Božića i Uskrsa.

Ali ako bi u budućnosti glumac ili glumica odbijali da igraju predstave na sve velike praznike, onda je to za ozbiljno razmišljanje o odnosu religije i pozorišta, o čemu treba razmišljati, ne sa rukama u džepu već ozbiljno.

A sad mala digresija! Pre nekoliko godina u jednom od naših pozorišta izvan Beograda, tokom 90-ih godina, uprava pozorišta je pozvala sveštenike da okade teatar i izbace demone „ateizma“. Tada mi je jedan od starijih glumaca šapnuo na uho: „Greše. Ne treba izbaciti baš sve zle duhove iz pozorišta. Ipak je ono pomalo i đavolja stvar!“ Po Artou je to baš tako. Ali ni religioznim ljudima ne bi smetalo prisustvo đavola u teatru kao protivteže anđelima, kao ni dobro, po egzegetici, ne bi postojalo bez postojanja zla, koje je Adam hteo da sazna uzbravši plod sa drveta saznanja uprkos Božjoj zabrani, a po nagovoru đavola u obliku zmije. Zato mislim da religiozni glumac i kad mu se na praznik učini da je pozorište „đavolja“ stvar kojom se ne treba baviti u dane praznika, jer vera ne odriče postojanje zla i njegove nosioce.

U osnovi pozorište je nosilac humanističkog principa i, kad to na prvi pogled ne izgleda, glumac-vernik može bez osećanja greha i na praznike da „služi“ pozorištu.