Lokalni udar na evro

Urštromtaler, halertauer, kimgauer, tauber franken, berliner… Nepoznato? Nemcima nije; to je novac koji u 17 regija Nemačke i Austrije živi paralelno sa evrom, monetom 13 država Evropske unije, što je odgovor „lokalne zajednice na pritisak globalizacije”.

Centralna nemačka banka otkrila je posle prelaska na evro (1.1.2002) da čak 10 milijardi nemačkih maraka nije povučeno iz opticaja prilikom operacije zamene za zajedničku valutu evro. Nametnulo se pitanje – kud je iščezao toliki novac? Bundesbanka tvrdi da je deo ostao na Balkanu gde je uništen tokom ratova krajem devedesetih, dok su deo te svote zadržali Nemci koji su se teška srca odrekli nemačke marke, simbola stabilnosti. Nevažeće marke kliznule su među suvenire, a već 2003. mali privrednici, podržani od strane regionalnih vlasti, u cilju sprečavanja odlivanja novca izvan granica lokalne zajednice u privredno jače regije, uvode svoju valutu, paralelnu evru. Među prvima je i najpoznatija – kimgauer, rođen u Bavarskoj. Troše ga u jugozapadnoj Nemačkoj, a 2006. je bio legalno sredstvo plaćanja za više od 430 malih i srednjih kompanija. Pomaže jačanju privredne saradnje u pokrajini, pa je samo 2005. čak 1,2 miliona ljudi transakcije obavilo u kimgauerima, koji je u međuvremenu dobio „rođake” širom države.

Evru već četvrtu godinu ne uspeva da potisne konkurenciju; posao u lokalnim valutama cveta i ekonomisti prognoziraju da će samo u kimgauerima tokom 2007. biti obavljeno preko 2,5 miliona evra prometa. A tu su još i folmetaler, sterntaler, stirion, više od 35 tipova novca u različitim apoenima, neki ne baš reprezentativnog izgleda, koji čine osmišljen sistem odbrane lokalne ekonomije od moćne, beskompromisne konkurencije iz sveta.

„Ovim želimo da pare ostanu u našoj regiji gde imamo pametne i marljive ljude, želimo da se potencijali tu razviju, a to možemo da postignemo samo pravim novcem koji stvarno deluje. Kupujemo robu koja dolaze izdaleka i koju je trebalo dugo transportovati. Potrošačko društvo jako opterećuje okolinu i uistinu živimo na račun ljudi iz Trećeg sveta. To je nepravda, zato s regionalnim novcem hoćemo da učinimo nešto i protiv toga”, objašnjavaju inicijativu i svoju poslovnu filozofiju vodeći ljudi u firmi „Regiogeld E.v.”, asocijaciji iz Magdeburga, koja propagira model samopomoći putem uvođenja – lokalnog novca.

Računica otkriva da svaka evro banknota dođe u opticaj 3,5 puta godišnje, dok kimgauer, na primer, za isto vreme čak 15 puta pređe iz ruke u ruku. Iako „alternativni” novac (koji uz oznake na vidnim mestima primaju svuda – u prodavnicama, restoranima, agencijama…) na prvi pogled podseća na varijantu onoga iz igre „Monopol”, izgled vara. Glavna prednost je da gotov novac ostaje kod kuće, a trgovac ljubazno pita kupca kako će izmiriti ceh. Nema problema ako u novčaniku nema evre, sve, pa i kafu ili sladoled na ulici može da plati živopisnim urštromtalerima, na primer.

„Ionako sve dolazi s druge strane okeana, iz Azije, pogledajte etikete – ’Made in China‘. Zato je za mene zauzimanje za regionalno važno, čak na prvom mestu. Taj šal košta 12 evra ili 4 urstromtalera i razlika u centima”, uzgred će vlasnica butika. Havelblute caruje u Potsdamu, burgerblute u Kaselu, folmetaler u Hagenu… Svi imaju istu ulogu – povećanje potražnje i povezivanje lokalne zajednice sa malim preduzećima kojima bi se crno pisalo u doba jeftine konkurencije i navale agresivnih mega supermarketa, koji nude sve, od igle do nameštaja.

Sistem ne bi bio potpun kada lokalne valute ne bi bilo moguće zameniti za evre, a preduzimljivi Nemci su se dosetili da i tu udare na lokalne strune, za boljitak „mesne zajednice” – alternativu je moguće zameniti za evro uz proviziju od tri odsto, koja ne odlazi u kasu banke, već za kulturne i socijalne programe u istoj sredini. Time je trgovcima uspelo gotovo nemoguće – da mušterije ponovo privuku u gradska jezgra umesto vikend-tumaranja po lavirintima „siti-šopova” na periferiji.

„Kupce privlačimo i tako da im dajemo popust kad dostignu određenu sumu u kupovini. Ljudi zato taj novac brže koriste, paze da im se ne ’vuče‘ po novčaniku, a to u praksi znači da se na regionalnom nivou poveća prodaja. Sjajan je osećaj plaćanje tim novcem jer znate da pomažete svom kraju i kupovnoj moći ljudi u njemu. Svrha ove operacije je stvoriti zatvoren privredni krug u kome se novac preliva samo unutar regije”, tvrdi bakalin kome bi posao davno propao da ne postoji havelblute, novac koji kruži u „mikromonetarnom sistemu”.

Ovaj novac banke, međutim, ne uzimaju na čuvanje, zato nema kamata i ne isplati se povlačiti ga iz realne privrede, kao što je slučaj sa evrima u bankama, odakle se kamate prelivaju na strana tržišta otkako novac „ne poznaje granice”. Ugroženi sloj malih biznismena shvatio je da se sredstva tako akumulišu u koncernima koji ionako imaju najviše para. Nasuprot tome, paralelnom novcu zbog inflacije vrednost pada za oko dva odsto na tromesečje. Problem je rešen tako što se lojalnost klijenata nagrađuju obnavljanjem vrednosti „bona” – doplatom „tačkica” u obliku nalepnica koje koštaju toliko koliko je novac izgubio na vrednosti.

Bundesbanka ionako više nema monopol nad novcem a Brisel, za sada, ne gunđa iako pravna strana štampanja i trgovanja „uljezima” koji potiskuju evro nije regulisana. Građani blagonaklono koriste paralelno sredstvo plaćanja jer ono ne utiče pogubno na evro i globalnu ekonomiju, ali spasava lokalnu.