NAS – Hip Hop Is Dead

Nas je od nesporno talentovanog momka iz Queensa prebrzo (ako to uopšte ima veze sa brzinom događanja) postao „faraonski materijal“, koji nakon tako silovitog uzleta više nije imao gde, nego da se sroza na visinu onih na čiju savest ovaj album apeluje. Prethodna izdanja Stillmatic i (njegov pokušaj pronalaženja korena) Street’s Disciple delimično su rekonstruisala mit o Nasu, ali tek ga je prihvatanje „take it as you have to, ni**a“ poslovne filozofije povratilo na vrh. Drugim rečima, Nas je prihvatio nečiji savet da je najbolji način da (komercijalno) osveži karijeru da uradi nešto što ima mitske (poslovne) razmere, recimo- da se pomiri sa ljutim neprijateljem, koji je, slučajno, baš nedavno postao CEO kultne reperske izdavačke kuće, i baš bi mu prijao publicitet, naročito zbog toga što i sam ima nameru da se vrati u tržišni ring... Meeting of the titans, što bi se reklo. I tako i bi. Nas se izmirio sa Jay-Zijem, savršen tajming i solidan duet Black Republican, povratili su neophodnu reputaciju obojici, i što je bitnije- izdigao ih je (ponovo) iznad nivoa običnih izvođača. Oni su sada „lideri Novog Doba“. Sve to zajedno bila je savršena podloga da se Nas vrati onome što zna najbolje- da bude veći od sebe, a naročito- veći od drugih. Ali, sa kojom porukom se sada vratiti među obične ljude? Pretenciozan i samoNEpreispitujući koliko i nedavni slogan srpskih socialista (Glavu gore!) naslov Hip Hop Is Dead podseća da je nekada bilo bolje (ma, idi...), da je Nas bio i jeste spona sa „zlatnim dobom“ (kako smo to mogli da zaboravimo?) i da je sve ovo oko nas, sva ova zlatom i sisama nakićena braća- to je, bre, sve folirancija! Da imam 13 godina pa i da mu poverujem. Sam po sebi, HHID je suv, ritmom diktiran, inteligentno interpretiran old skool pristup u kreiranju matrica, skoro nalik sjajnoj Jayovoj 99 Problems (koju je producirao beloputi Rick Rubin, ne zaboravimo). Ako zažmurite na ono što vam Nas poručuje, manje ćete se pitati- „brate, što ti ovako nisi i ranije?“. SELEKTAH: * * *