MOS DEF – True Magic

Obzirom da je Mosova matična kuća Rawkus kupljena od strane Geffena, on je, da se izrazim kroz neprilično poređenje, prodat drugom gospodaru. Njegov ugovor sa Rawkusom bio je na tri albuma i ovo je taj treći- napravljen, produciran, izrepovan, ozvučen tako da siroti David Geffen više nikada ne poželi da se pozabavi nasleđem crnog čoveka. True Magic je objavljen posle Božića, a pred samu Novu Godinu, u periodu koji muzički trudbenici ne bez razloga nazivaju „grobljem“, i to bez omota- samo disk u plastičnoj, poluprovidnoj, tankoj kutiji (kako pesme pišu samo na disku, jasno vam je zašto se u ovom tekstu nećete načitati naslova numera, ili mislite da sam dovoljno zaludan da se dovijam kako bih vas o istima izvestio... hahahahhahaha). Sa svim ovim informacijama ja sam prišao preslušavanju i (možda baš zato) veoma se prijatno iznenadio koliko TM ne da nije dosadan, nego je u odnosu na Mosovo prethodno izdanje, The New Danger, skoro natprosečno dobar Roots (veliko R, da ne bude zabune) album. Opasna bolećivost k***a je glavni razlog tome- Mos zvuči kao da je svoje deonice snimao nakon nekog divljeg partija, u 6 sati izjutra, dok je pijan kao majka bauljao studijom. Zamuljana, tupa, mutna produkcija prati takav njegov doprinos, praveći neobično zanimljivu lo-fi atmosferu i kolekciju pesama koja iako na margini čitave scene solidno dočarava zašto je Mos u jednom trenutku bio perjanica pro-afričkog Native Tongue pokreta u drugoj polovini devedesetih. Namršten na belog gazdu, on je u pokušaju da sabotira (evidentno) osrednji materijal napravio album koji je „opasno loš“- što je dobar povod da još jednom zaključimo kako je „srce u rep junaka“ jedino što treba da se računa. Delom oslonjen na old-skul soul semplove koji provejavaju ispod njegovog raspevanog (skoro rasta) flowa (’el bi se to tako reklo?) Mos povremeno deluje kao da sam, u hodu, spušta gramofonsku iglu na odabrane deonice i tako sempluje „uživo“. S druge strane delovi albuma deluju kao da su odrađeni u cugu, kao da je jedan jedini fristajling iseckan u nekoliko delova, a potom u studiju toplo dočekan od strane nekog organskog orkestra sličnog onom u pomenutih The Roots, pri tome voljnog da se nadoveže na Mosove psihodelične misije sa prvenca Black On The Both Sides. Ukoliko utehu od onoga što MTV naziva hip hop tražite u društvu sve anemičnijih Anticonovih ili Def Juxovih zvezda, onda je True Magic vanredno, vanserijsko okrepljenje i pokazatelj da žanr ima snage da kreativno poblesavi. Čak i kada to najmanje želi. SELEKTAH: * * * *