Moja kafanska otkrovenja

„Želim britka pitanja u vezi sa glamurom“, kaže cereći se.

O šeširima?

„Šeširi! Da!“

Između 1985. i 1994. Eitzel je snimio 7 albuma kao pevač American Music Club-a, neki od njih se ne mogu više nabaviti, čak četiri u besprekornom nizu - počev sa ’California’ iz 1988., preko ’United Kingdom’ (1990) , ’Everclear’ (1991) i ’Mercury’ iz 1993.- su remek dela koja su dobila ekstremno pozitivne kritike u vreme njihovog objavljivanja. Jedan od pisaca je čak tvrdio, nimalo neopravdano, da je nova ploča American Music Cluba vrednija nego kompletna izdanja muzičke industrije. Intenzivno strastvena muza ovoga benda stvorena da izvlači emocije na njihovim pločama, ponekad elegičnim, ponekad besnim, učinila je da one postanu ključni uticaj sledećih generacija muzičara koji su ponovo stvarali tradiciju američkog stila pisanja pesama. Negde pred kraj, ipak, veze unutar AMC-a su bile napete, što se može primetiti na njihovom dosta neujednačenom albumu ’San Francisco’ (nazvan po rodnom gradu članova benda).

„Bend je prekinuo sa radom pošto smo godinu dana bili potpuno bez novca“ priseća se Eitzel. „Bilo je u neku ruku uzajamno, ali kao i sa ostalim stvarima u AMC-u, nikada nismo mogli ni oko čega da se dogovorimo“.

Izuzev razočarenja?

„Izuzev razočaravanja, zapravo“

6 Eitzelovih solo albuma usledili su posle raspada benda, kao još i šačica nezvaničnih izdanja. Eitzelovo večito nezadovoljstvo zbog onog što on vidi kao sopstveni marginalni status unutar muzičke industrije odražava se u naslovima njegova dva omiljena solo albuma: Nevidljivi čovek (’The Invisible man’) i Ružni Amerikanac (’Ugly American’).

Sada, iako neočekivano, pojavljuje se nova AMC ploča "Love Songs For Patriots” – oštra, doslovna, ponekad i duhovita kolekcija pesama koje spadaju među najbolje radove ovoga benda.

Ponovno ujedinjenje počelo je kada je Eitzel, koji je tada živeo u Čikagu, primio poziv od bubnjara Tim Mooney-a. On je bio jedan od najstarijih članova AMC-a, iako se ne pojavljuje na pločama sve do ’Mercury’-a. “On je imao neke lične probleme zbog kojih mu je bilo nezgodno da bude član benda”, kaže Eitzel ”Samo ću vam reći da je u to vreme bio lični prijatelj Cortney Love”.

Usamljen u Čikagu, Eitzel je doleteo avionom do San Francisca na žurku u Timovoj kući. “Moj cimer je u tom trenutku malčice preispitivao emocije” priseća se “ to je bila jedna od onih žurki sa kojih ne moram da se vratim kući nadrndan - kada već tamo mogu da se obeznanim. Tim je nazvao i rekao ‘Zašto da ne probamo da odsviramo bar jednu pesmu’. Rekao sam mu ‘Ne, hajde da prvo porazgovaramo. Raspravimo stvari’ nisam želeo da stvari budu ponovo iste. Pojavio sam se, Tim je postavio čitav set bubnjeva, mikrofone, a bas Danny-ja Pearsona već je bio naštimovan. Kao da ste ušli u kuću prijatelja koje stvarno volite, a oni bi da vode ljubav, pa vama dođe, kao: “O, ne! Fuj!”

“Šetkali smo jedni oko drugih skoro dva sata” nastavlja Eitzel. Konačno, led je probijen i snimili su dve pesme. Jedna ‘Another Morning’, povezuje ljubavne pesme sa ključnom figurom AMC mitologije Kathleen – ženom sa kojom je Eitzel (tek kasnije je otkrio da je gay) živeo osam i po godina. Poslali su snimak Vudiju, gitaristi benda, u Los Anđeles, gde sada radi kao vozač autobusa. Eitzel se smeši pričajući kako je Vudi pomislio da su “upadljivo bolji nego što bi se moglo očekivati”.

Iako je Eitzel pisao pesme pre ponovnog ujedinjenja,' Love Songs For Patriots' je očigledno drugačiji od njegovih solo albuma.
“To nije moj bend” kaže on pun entuzijazma, primetno otkrivajući izazov ove saradnje. “Ne mogu ja njima da kažem šta da sviraju”.

Novi album se vrti oko dve izuzetne, karakteristčno neopraštajuće pesme. Jedna, 'Patriots Heart', je brutalna re-evaluacija svega onoga što znači 'biti Amerikanac', smeštena u ispražnjeni gay bar. “Ukoliko želite da vidite nešto patriotski,” Eitzel peva, do pola pun ogorčenja, do pola kajanja, “tu je muška striptizeta…on radi ovaj bar tako crveno, plavo i belo…”.
Druga, 'Home', odjek jedne od svima omiljenih pesama AMCa 'Last Harbour', i smešta potragu za ljubavlju u mećavu samo-prezira i uplivavajućih, maestralih akorda. Eitzel prepričava proces nastanka ove pesme sa mešavinom ogorčenja i elegantnog samo podsmevanja. Kao putovanje od zaborava preko besa i sumnje u samoga sebe do jedne vrste iskupljenja - to je suštinska Eitzelova priča.

“Nekada sam izlazio u barove svako božje veče”, počinje priču “Imao sam dosta dugačak period raspleta."

Misliš rasplet?

“Mislim propadanja. Imam prijatelja koji je barmen u velikom broju barova, što je dosta smešno. Postoji bar koji se zove '33 Hundred Club', gde starci odlaze da umru. Bio sam starac i otišao sam na svoje poslednje piće u 1.30, pre nego što sam se stuštio kući u 2. Zurio sam u svoje zadnje piće, želeo sam samo da zurim u njega, da ga popijem i da budem starac. Neki klinac seda pored mene, veoma dobro izgleda, ali kao da me je briga. Kaže mi ‘Kako si?’. Dođavola. Ne bih ga ni pogledao, ali jednostavno nije hteo da prekine. Kao: ”Kako si?’, ‘Dobro’, ‘Šta radiš’, ‘Pijem piće’. On je anomalija na ovom mestu jer ima manje od 50 i nije sjeban.

Počeo je da me zagovara, a ja mu kažem, kao: “Pa, šta ti radiš?”. Onda on kaže: “Pa, ja sam deep psychedelic house DJ“. Rekao sam mu “Super! To je super”. Mislio je da će me time stvarno impresonirati, ali video sam da se njegov mozak skuplja do veličine vrha čiode. Pita me: “Jel' si nekada čuo za to?' “Da. Ne. Nije me briga”.

“Jednostavno nisam bio previše ljubazan prema njemu. Rekao mi je: 'Znaš šta je tvoj problem?’, rekao sam ’Šta?’ ‘Moraš da živiš sa mnogo više ljubavi u svom srcu.’.

Rekao sam mu:’Zaista mi nije potreban neko sa post-ekstazijevskim otkrovenjima, da mi prosipa sranja o tome šta mi je jebeno potrebno, a šta ne u mom srcu’. I pored toga nije hteo da prekine.

Rekao je ‘Ne, zaista, moraš imati mnogo više ljubavi u svom srcu. Ja imam prelepu ženu koja me čeka kod kuće i mi imamo sjajan sex svako veče…’. U tom trenutku ja sam bio spreman da ga ubijem! Ja nisam imao nikoga ko me čeka kod kuće i ja sam samo želeo da završim svoje piće. Ali odustao sam. Rekao sam ‘Znaš šta? Ostavi me na miru, ovde sam došao samo da popijem jebeno piće, a ne da pričam sa tobom. Jako mi je žao, ali ti si započeo razgovor samnom i ovo je ono što si time dobio. Nosi se!’

Izašao sam i otišao kući, osećao sam se baš grozno, ipak on je hteo samo da povede kafanski razgovor, a ja sam mislio samo o tome da je jedina stvar na ovom svetu koja me ne mrzi je moj ponos, što je bio početak pesme. I stigao sam kući. Doteturao sam se kući.”

Uistinu, Eitzel je mnogo srećniji sada, na jedan zarazan, nekomplikovan način, pored toga što će njegov dečko Italijan biti uskoro deportovan iako poseduje kuću u Americi gde živi poslednjih 16 godina. Premda ogorčen zbog nepravde, Eitzel je pragmatičan u vezi sa mogućim ishodom: možda se, kaže uživajući u toj mogućnosti i on sam preseli u Italiju. U međuvremenu, rastrzan je između dužnosti koje se tiču promocije 'Love Songs for Patriots' i provođenja što više vremena sa svojim ljubavnikom u San Francisku.

Takođe, konačno, Eitzel može sada otvoreno da prihvati svoje najgore pesme: “Mi smo iz San Franciska što znači – malo je pretenciozno, malo je smaranje – da je muzika važnija nego sticanje para, da je stvaranje umetnosti prava stvar. Tu se, zapravo, radi o menjanju života, zabavljanju ljudi, pravljenju onih posebnih momenata, pravljenju nečega lepog”.

Njegove strasti nisu ništa manje istaknute, ali to su strasti čoveka koji, da parafraziramo Dereka Jarmana, ne bi bio toliko ljut da nije živeo toliko teško. Ali posle mučnog premišljanja, kao da je Eitzel sklopio dogovor sa sve luđim svetom i dostigao nešto što bi moglo da se nazove zadovoljstvo. Dobro mu stoji, on izgleda super u tome.

Intervju preuzet sa: www.guardian.co.uk