Dis-patch predstavlja

Njeno jedino prethodno izdanje je 7"-ni singl Babies za sve aktuelniju parisku etiketu Active Suspension, čija će još dva predstavnika nastupiti prve večeri ovogodišnjeg Dis-patcha. Ipak, to je bio dovoljan povod da joj Tony Morley (vodeći čovek kompanije Leaf Label) pruži priliku da se nađe društvu muzičara kakvi su Susumu Yokota ili Murcof.

Debi album, koji se našao na brojnim best of listama za 2003. godinu, sačinjen je isključivo od semplova koje je pronalazila u bogatim francuskim medijatekama - snimci iz dalekih zemalja, često iz folk nasleđa. Rezultat je čarobna ambijentalna muzika jedinstvene atmosfere, istovremeno začudna, duhovita, jeziva, slatka i tužna. Sa druge strane, Colleen je vrlo zainteresovana za različite instrumente i njihovu istoriju, i upravo iz tog razloga njen koncert je neponovljivo iskustvo. Insistira na odsustvu laptopa (kako sama kaže - takvi nastupi su joj beskrajno dosadni), a nijedan instrument koji koristi nema strujno napajanje: violončelo, akustična gitara, glokenšpil, melodika, flauta, pokvarene muzičke kutije. Prepustite se zvucima koji kao da dolaze izvan vremena, iz do sada nepoznatih dimenzija.

Šta trenutno radiš, da li mnogo nastupaš?

Sviram baš dosta koncerata, uglavnom u Britaniji i Francuskoj; sledeće nedelje ću raditi jedan DJ set, a posle toga idem u Švedsku... Takođe radim na dovršavanju svog drugog albuma.

Da se vratimo na početak, i pitamo te kada si počela da stvaraš muziku i - zašto?

Počela sam dosta davno, sada imam 28 godina, a počela sam sa 15. Sve je krenulo kada sam otkrila Beatlese: dosta sam slušala muziku kada sam bila mlađa, ali nisam imala nikakav poseban dar, ne potičem iz muzičke porodice. Kada sam imala 13 ili 14 godina, otkrila sam The Beatles, i to je bio veliki šok za mene. Odlučila sam da počnem da sviram gitaru kada sam imala 15, a odmah zatim sam počela i sa komponovanjem svojih stvari. U srednjoj školi sam svirala u noisy-pop bendu koji je bio pod uticajem bendova kao što su The Pixies, Sonic Youth, My Bloody Valentine, kao i smirenijih stvari poput sastava Low. Posle toga sam pokušala samostalno, ali nisam imala dovoljno opreme. Onda sam pre četiri godine počela da semplujem i koristim kompjutere. Tako sam stigla dovde.

Proces u kome nastaju tvoje teme čini se veoma zanimljivim - sve je semplovano, iako ne zvuči tako. Kaži nam odakle dolaze tvoji semplovi i šta misliš o tom načinu rada?

Pre nekoliko godina potpuno sam prestala da radim na muzici, i tada sam došla u Pariz da nastavim studije; dosta sam išla u fonoteke, kojih u Parizu ima mnogo. Počela sam da slušam zaista različitu muziku, otvorio mi se sasvim novi svet. Onda mi je jedan prijatelj dao CD-Rom sa muzičkim softverima među kojima je bio i Acid, veoma jednostavan softver za semplove, MIDI, loopve... Odjednom sam mogla da čujem zvuk na potpuno novi način. Pokušavala sam da koristim materijal koji nije izvorno bio moj, ali sam ga menjala dovoljno da postane neraspoznatljiv. Pretvarala sam ga u nešto novo, što bi bilo samo moje. Nakon što si završila neke stvari, vezala si se za etiketu Active Suspension.

Možeš li da nam kažeš kako se to desilo i opiši nam atmosferu koju ovi ljudi stvaraju u Parizu, s obzirom da je u pitanju velika organizacija muzičara, dizajnera, promotera i umetnika?

Možda sada i ne bih mogla to da opišem na pravi način, pošto smo svi jako zauzeti i ne viđamo se toliko. Ali oni jesu jako važni ovde. Čula sam za njih u jednoj jako dobroj radiskoj emisiji, to je bilo pre 3 ili 4 godine, i bila sam oduševljena da čujem da u Parizu ima ljudi koji se bave takvim stvarima. Na kraju sam ima jednostavno poslala demo, a zatim su izdali moj 7"-ni singl.

A nova saradnje sa The Leaf Label - kako je do nje došlo i kako vidiš sebe u društvu ljudi kao što su Manitoba, Susumu Yokota ili Murcof?

Nakon što sam izdala singl, već sam počela da razmišljam o albumu, i htela sam da izađe na etiketi koja nije iz Francuske. Postoje veliki problemi sa distribucijom, tako da ako izdate za malu izdavačku kuću veoma je verovatno da vaše izdanje neće moći da se nabavi u većini zemalja. Ponovo sam poslala demo, i zaista im se dopao. Slažem se da oni jako obraćaju pažnju na način na koji su njihovi izvođači predstavljeni. Veza između svih muzičara na etiketi su veoma jake melodije, i njihov koncept je zaista otvoren, sa dosta različitih uticaja.

Materijal koji koristiš za komponovanje ne upotrebljavaš za žive nastupe. Kako uspevaš da ove teme transformišeš kroz druge instrumente, i reci nam nešto o tvojim koncertima?

Ne može se reći da su pesme bukvalno prevedene. Pre svega, stvarno nisam želela da radim laptop-koncerte, nisam mogla da se zamislim na bini samo sa kompjuterom. Sa druge strane, softver koji koristim ne može se koristiti za takve manipulacije, dosta je statičan - tako da zaista ne bih ništa mogla da uradim kada bih nastupala sa kompjuterom. Onda sam se setila da dolazim iz pop konteksta, i odlučila sam da se vratim gitari. Takođe sam počela da kupujem manje insturmente: melodiku, ksilofon, muzičke kutije. Postepeno sam sakupila malu kolekciju instrumenata, a prošle godine sam kupila i violončelo. Tako da zapravo ne sviram pesme sa albuma - sviram muziku koja je slična kao album, u smislu da je veoma melodična. Takođe je sve zasnovano na loopovima, pošto koristim i pedale (efekte). Sve radim uživo, to je kao da gledaš nekog da kuva, ljudi mogu da vide kako se muzika gradi i na kraju dobiju finalni rezultat.

Da li to znači da je svaki koncert veoma različit, i zavisi od trenutka?

Jesu, zato što nisam savršeni instrumentalista, samouka sam. Veoma je teško svirati identično i postići iste loopove. Takođe zavisi od toga koliko imam vremena: ako sviram duže od jednog sata, sviraću pesme koje inače ne sviram. Zavisi i od toga koje instrumente imam sa sobom, nekada koristim i malu harmoniku.

Koje su tvoje omiljene lokacije za koncerte, i kako vidiš sebe u sklopu festivala elektronske muzike, s obzirom da tvoja muzika zapravo ne zvuči kao da je iz tog konteksta. Šta misliš o drugim izvođačima koje čuješ na tim dešavanjima?

To dosta zavisi od ljudi koji vode prostor u kome sviram. Nekada imate zaista lep prostor, ali atmosfera nije tako dobra, često dolazi do iznenađenja. Svirala sam na jednoj farmi u Belgiji, i to je bilo zaista lepo. Koncert je održan u štali u kojoj su držali konje, bilo je jako mnogo starih ležajeva. Meni je najvažnije da je publici udobno. Kada je muzika jako tiha, šteta je ako publika ne može da sedi, ili čak leži. Koncert je jako čudan susret publike, muzičara, organizatora, godišnjeg doba - mnogo različitih stvari, nikada ne znaš šta da očekuješ. Ne smeta mi da me pozivaju na festivale elektronske muzike, ali nekada se osećam kao da mi tamo nije mesto, pošto moj nastup nije elektronski. Volim da sviram sa drugim muzičarima ili bendovima koji koriste prave instrumente. Ne želim da budem elektronski muzičar, zaista ne bih tako nazvala ono što radim.

U Beogradu nećeš imati taj problem, s obzirom da imamo neku vrstu jazz programa, sa dosta akustičnih instrumenata. Za kraj, možeš li nam reći šta očekuješ od Beograda i njegove publike?

Na žalost, neću moći da ostanem dugo u Beogradu, i stvarno mi je žao zbog toga jer bih volela da saznam više o svim delovima Evrope koji ne pripadaju zapadnoj. Jako me zanimaju lokalne, tradicionale muzike. Ne znam mnogo, ali stičem utisak da ljudi u istočnoj Evropi proživljavaju muziku na drugačiji način, možda su njihove lokalne tradicije jače na Zapadu. Nadam se da ću jednog dana imati više vremena koje ću moći tu da provedem. Nadam se da će publika uživati, kao i da ću i ja uživati - to je dvosmerni proces. I radujem se drugim bendovima koji sviraju iste večeri.

www.colleenplays.org
www.theleaflabel.com

Intervju preuzet sa www.belgradeyard.com