Govor tela i odela

Godišnjicom smrti Slobodana Miloševića, odnosno četvrtom godišnjicom ubistva Zorana Đinđića, u udarnim terminima RTS-a bavile su se i autorke emisija „Upitnik” i „Ključ”. Na stranu pitanje kako se u tim emisijama razgovaralo o dometima i posledicama Miloševićeve vladavine, odnosno o odnosu Zorana Đinđića prema Kosovu, ali i u jednom i drugom slučaju uočljiva je bila, najblaže rečeno, nesrazmera u vizuelnom izgledu njihovih autorki, Olivere Jovićević i Nataše Miljković, i sagovornika u studiju koji su bili odeveni kako i priliči pojavljivanju na javnom servisu i povodima za gostovanje na njemu.
Nije ovo prvi put da se ove, ali i druge voditeljke oblače, za razliku od svojih gostiju, kao da su krenule u letnju baštu ili na večernju zabavu, niti je RTS jedina medijska kuća u kojoj se o vizuelnom izgledu zaposlenih ne vodi baš previše računa. Na televiziji Pink, s kojom RTS vodi bitku kad je reč o broju gledalaca, idu i korak dalje, pa gledaoci često nisu sigurni da li je to što gledaju zabavna emisija ili direktan prenos revija seksi modnih noviteta.

Da li i za televizijske kuće treba da važe neka osnova pravila oblačenja, obavezna, inače, u mnogim našim ustanovama, firmama, parlamentu?

– Nas su na studijama učili da novinar koji pretenduje na rad u ozbiljnim sektorima treba sagovornicima da uliva poverenje i svojim ponašanjem i izgledom. Deo tog bontona nestao je u prethodnim godinama: u novinarstvo je ušlo mnogo laika, ljudi bez ikakvog formalnog obrazovanja, što se vidi i po njihovom načinu rada i po izgledu, a poseban problem je televizija sa najezdom voditelja i voditeljki. Ono što im nedostaje, pored poznavanja pravila profesije (vladanje materijom, civilizovano ophođenje prema sagovornicima, književni jezik), jeste i kultura odevanja. Stoga televizije, a posebno se to odnosi na javni servis, imaju obavezu da vode računa o izgledu tih ljudi. Nije dobro da se njima prepušta izbor garderobe, jer auditorijum negativno reaguje na voditeljke koje liče na estradne zvezde, njima se nedovoljno veruje, posebno kada se bave ozbiljnim sadržajima – kaže dr Neda Todorović, profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Podilaženje lošem ukusu

Stilista Ašok Murti kaže da je izgled osoba koje se pojavljuju na ekranu zapravo samo pojavni oblik načina na koji pojedina TV stanica vidi sebe i kako percipira očekivanja dela gledališta kojem se obraća.

– Podilaženje lošem ukusu i borba za gledaoce svim sredstvima deprimirajuća je u svakom pogledu. Granica između prijatnog za oko i degutantnog više ne postoji, i u tom smislu ne bih izdvajao nijednu TV stanicu, ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu – kaže Murti.

Profesorka komunikologije, dr Zorica Tomić skreće pažnju i na činjenicu da kodeks oblačenja predstavlja i jedan od oblika komuniciranja, pa se, otkad je sveta i veka, pristojan svet oblači shodno prilikama i ne ide na svadbu i sahranu u istoj odeći. Ukazuje i na primer stranih televizija, gde, naročito u političko-informativnim emisijama, novinari i voditelji nose isključivo sako ili blejzer, pantalone ili suknju pristojne dužine, a tačno se zna i kakva frizura, šminka i nakit dolaze u obzir.

– Kodeks oblačenja je civilizacijski standard, a što je kod nas u tom smislu sve naopako možemo da zahvalimo 15-godišnjoj vladavini turbofolk ikonografije, za koju je bilo normalno da muškarci u TV studio dolaze u bermudama i papučama za plažu, dok su žene nastupale maltene negližirane, utrkujući se koja će više da pokaže. Tako se sfera javnosti identifikovala sa ekscesom, neukusom, banalnošću i vulgarizacijom, od mode do komunikativnih standarda. S druge strane, mediji, televizijski prevashodno, umesto da se bave informativnim sadržajima, postali su neka vrsta elektronskog korza u procesu estradizacije stvarnosti – kaže dr Tomić.

Uprkos takvom nasleđu, većina elektronskih medija, uključujući i veći deo zaposlenih na RTS-u, pridržava se kakvih-takvih pravila o oblačenju i ponašanju pred kamerama. O vizuelnom izgledu zaposlenih vodi se računa na TV B 92 (gde je za izgled prezentera, kako za vesti, tako i za ostale programe, zadužen stilista, nagrađivani kreator mlađe generacije Boris Nikolić), TV Studiju B, tim putem ide i TV Avala, kao i Foks televizija gde je kodeks oblačenja obavezan za sve zaposlene.

– Ni naše kamermane ne možete videti bez odela u javnim institucijama.

Kostim odvlači pažnju

Poslovna moda se menja, ali izvesna pravila koja se definišu kroz poslovni bonton odevanja ostaju zauvek. Nije tu u pitanju klasični konzervatizam, već poštovanje naše publike, teme koja se obrađuje i, naravno, gostiju – kaže Jasmina Milošević, menadžer za ljudske resurse TV Foks.

– Izgled TV lica morao bi da bude u funkciji tipa programa koji nose. Zna se šta je informativni, a šta šou program. Kod nas je zaboravljeno pravilo da oni koji se bave ozbiljnim informativnim programom treba da budu slušani, a ne gledani, to jest da njihov izgled treba samo da da kredibilitet izgovorenom – kaže Murti.

Ako se, s jedne strane, ima u vidu razumljiva želja svake zgodne i mlade žene, pa i one kojoj je radno mesto pred kamerama, da u svakoj prilici izgleda lepo i poželjno, a, s druge, potreba da se poštuju kodeksi oblačenja i ponašanja na najgledanijim TV stanicama, gde je rešenje kojim će svi biti zadovoljni?

Uz primedbu da je pogrešno mišljenje da dress code ubija individualnost, Neda Todorović kaže da kao gledalac ne veruje voditeljki u haljini na bretele koja ne nosi čarape, a pretenduje da vodi emisiju ozbiljnog sadržaja, jer „njen kostim odvlači pažnju od materije, ona nije posrednik između sagovornika i gledaoca, ona skreće pažnju na sebe, a to je neprimereno, neprofesionalno i neukusno”.

Zorica Tomić dodaje da bi javni medijski servis morao da bude perjanica u postavljanju standarda pristojnog, nenametljivog i soficistiranog ponašanja i načina ophođenja, a ne da bude vašar kroz koji promiču slučajni turisti na medijskom nebu Srbije. Javni servis mora da delegira najbolje kadrove i uzore modela za sve ostale medije.