Oči u oči s istorijom

Svaki psiholog – i svaki psihijatrijski pacijent – posvedočiće koliko bolno može da bude suočavanje sa sopstvenom prošlošću. To važi i za nacije i stanja koja one stvaraju. Očito je da, kolektivno, nijedna nacija nije dobra u tome.

Postoje, takođe, i znatne razlike u patologijama nacionalnog priznanja i kajanja za zloupotrebe i zločine koji su tokom istorije počinjeni nad drugim narodima.

Sjedinjene Američke Države, na primer, nikada nisu doživele da ih neka strana sila osvoji ili okupira. Otud se svesno suočavanje sa sopstvenom istorijom istrebljenja i tlačenja američkih urođenika – Indijanaca – dogodilo tek pošto su od tih akcija protekle cele decenije, čak i stoleća. Isuviše je kasno za izražavanje nacionalnog stida, a neki među nama reći će i da to jednostavno nije dovoljno. Slično tome, svedoci smo da se, kada je reč o svemu onome što je proisteklo iz porobljavanja Afrikanaca, započetog još u 17. veku, proces hvatanja u koštac sa vlastitom prošlošću i dalje odvija.

Tako je, na primer, narodno predstavništvo savezne države Virdžinije sad, u februaru, zvanično usvojilo izvinjenje crncima zbog  istorijske nepravde koju je predstavljalo ropstvo. U susednom Merilendu razmatra se mogućnost sličnog „izražavanja žaljenja“.

Međutim, što se tiče američkih zločina i flagrantnih kršenja prava, počinjenih, recimo, u Indokini tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ona su relativno glatko i brzo osuđena u štampi i odlukama pravosudnih organa.

Ubrzanju ili jačanju preispitivanja istorijskih događaja takođe može doprineti promena političkog pejzaža koja nastupa kada dotad vladajuća stranka bude istisnuta s vlasti ili glasni i odlučni zahtevi oštećene grupe. Uprkos tome, bilo je potrebno da prođe skoro celo jedno stoleće da bi se američki istoričari uhvatili u koštac sa činjenicom da je milion i više Filipinaca izgubilo život usled (kolonijalnih) vojnih akcija Sjedinjenih Američkih Država na Filipinima u periodu između 1899. i 1913. godine.

Uporedite sad to američko iskustvo nečega što bismo mogli nazvati „neprekinutom istorijom“ sa položajem Nemačke ili Japana. Te zemlje su se 1945. suočile ne samo sa suđenjima za ratne zločine koja su nametnule sile pobednice, već i sa obimnim programom „prevaspitavanja“ kreiranim kako bi im se ulio osećaj krivice i odgovornosti za počinjena dela.

Samo, ta dva iskustva, nemačko i japansko, nisu bila istovetna. Nemački nacisti su optuženi za „genocid“, prevashodno nad Jevrejima, i to je još više naglašeno Konvencijom o genocidu koju su Ujedinjene nacije usvojile 1948. godine. (Pri tom se uglavnom prešlo preko njihovih genocidnih akcija prema Slovenima i Romima). Sada, šest decenija posle Drugog svetskog rata, jedva da prođe i jedan jedini mesec bez nekog događaja koji podseća na nacističke akcije prema Jevrejima.

Japancima se, međutim, progledalo kroz prste kada je reč o njihovim genocidnim akcijama prema Kinezima i Korejcima, verovatno zbog američkog strahovanja za Aziju, još više podstaknutog komunističkim prevratom u Kini i severnokorejskim napadom na Južnu Koreju. I dan-danas japanska vlada i narod odbacuju kineske i korejske optužbe za ubijanje i porobljavanje.

Pažljivi čitalac će širom sveta naći bezbrojne primere događaja iz serije „Suočavanje s prošlošću“. Oni se sve vreme zbivaju. Tako se nemačka vlada 2004. godine zvanično izvinila namibijskom plemenu Herero, celo stoleće pošto su nemački kolonizatori zatrovali bunare izvorišta vode koje su pripadnici tog plemena koristili i sistematski ih izgladnjivali, ubivši na taj način 65.000 ljudi. Danas potomci postradalih pokušavaju da tuže Nemačku, tražeći naknadu. U isto vreme, neku vrstu kompenzacije traže i grupe koje zastupaju oko 12.000.000 Nemaca proteranih iz istočne Pomeranije, Istočne Pruske, Šlezije i Sudetske oblasti. Reči koje im tim povodom upućuju iz Poljske i Češke ne deluju utešno.

Na Balkanu, delom i usled spoljnih i unutrašnjih pritisaka, suočavanje s prošlošću je toliko uobičajeno da dođe kao dobar dan. Jedino nikada nije tako milozvučno kao što pozdrav može da bude.

Moglo bi se, recimo, kazati da je Srbija imala ne samo prekinutu, već višekratno prekidanu istoriju, zapravo istoriju prekida, počev od četiri veka pod turskom okupacijom, pa zaključno sa prekidima nastalim tokom dva svetska rata: 1914-1918. i 1941-1945. Mnogi Srbi su i posle toga bili traumatizovani pobedom jugoslovenskih komunista koji su smesta osudili, zatočili i pogubili one svoje sunarodnike, Srbe, koji su pripadali četnicima. Samo u Beogradu ubijene su hiljade ili onih za koje se pretpostavljalo da su simpatizeri četnika. Onda je, kao da ni to nije bilo dovoljno, maršal Tito poslao stotine srpskih komunista u koncentracioni logor kao Staljinove simpatizere.

U poređenju sa Srbima, Hrvati su pod Titom relativno lako prolazili, uprkos masovnim zverstvima koja su počinile ustaše za vreme rata, verovatno zato što je Tito odlučio da će na taj način lakše cementirati jugoslovensko jedinstvo.

Od građanskih ratova vođenih tokom devedesetih godina, srpsku istoriju mahom su pisali nesrbi (bar ako imamo na umu broj ispisanih stranica). Na prvi pogled to može delovati kao kompliment; u stvarnosti, nije ni izdaleka tako. Glavninu tih nesrpskih radova čine oni koji su po svom tonu i sadržaju izrazito antisrpski; mnogi su na ivici polemičkog, a neki čak i otvoreno histerični.

Usled svega toga, razborito i uravnoteženo suočavanje s nedavnom prošlošću za Srbe verovatno predstavlja veći izazov no i za jedan drugi narod u ovom trenutku. Nije, međutim, reč samo o istoričarima i novinarima koji nisu Srbi. Tu je i čitava salva osuda Srba i Srbije upućenih od stranih vlada, međunarodnih institucija, uključujući tu i sudove, pa čak i od nekih srpskih političara i javnih organizacija. Sam predsednik Srbije pozvao je na nacionalno pokajanje zbog srpskih akcija u ratovima vođenim tokom devedesetih – posebno zbog pokolja muslimanskih muškaraca u Srebrenici. Skoro svi traže da se nešto preduzme hitno, bez odlaganja.

Nije onda nikakvo čudo što velika većina Srba rezignirano odmahuje rukom na pomen nedavne prošlosti. Ne treba da očajavaju. Pogledajte koliko je vremena trebalo Francuzima da priznaju surovost svoje nacije u kolonijalnom ratu u kome je ubijen milion Alžiraca. Koliko je vremena trebalo da prođe od Frankove smrti da bi se Španci suočili sa varvarstvom sopstvenog građanskog rata?

Stara engleska poslovica kaže da „vreme leči rane“. Vreme je, međutim, pasivno i prolazno. Protok vremena može samo omogućiti da rane, u najboljem slučaju, zacele. Kod istorijskih povreda, to proticanje vremena možda može omogućiti onima koji netremice zure u rane, ali i onima koji su ih pretrpeli, da ih sagledaju u jednoj široj perspektivi.