Plate ili gde je kome mesto

Računamo da čitaoce prilično interesuje da vide gde im je mesto, naročito ako je njihova plata mala.

Naravno u takvom odmeravanju zapostavlja se koliko količinski i po efektima radi onaj ko uzdiše nad tuđim primanjima. Navedimo još to da su u prosek uračunate i trinaeste plate, tamo gde ih ima.

Malo ko veruje da je gledanje tabela zanimljivije od rešavanja ukrštenih reči. Zato ćemo pokušati da razuverimo sve one koji su kao nekadašnji funkcioner GK SKJ Beograda, Butulija, skloni da kažu, kad vidim cifre dođe mi da pucam.

Evo kako stoje stvari. Na prvom mestu je Južna Koreja sa prosečnom godišnjom platom zaposlenog od 28.095 evra, ili 2.341 evro mesečno!

Na suprotnom kraju tabele su Mađari sa 7.587 evra ili 632 evra mesečno. Uzećemo te mesečne iznose, neto plate, kao preglednije za poređenje. Prosek za OECD članice iznosi 1.545 evra.

Nekada je i naša zemlja bila članica te organizacije. Danas... no ostavićemo to za kraj.

Prvo što se da uočiti je da plate prosečne za OECD nisu ni iz daleka bliske našim predubeđenjima da «tamo onima cveta». Druga predrasuda, koju tabela ruši je verovanje da su Amerikanci, ako ne prvi ono bar u samom vrhu.

Kad ono Amerika drži dvanaesto mesto sa prosekom od 1.666 evra, dakako isplaćenih u nešto većem nominalnom iznosu dolara. Nije suviše teško naći i kod nas ljude koji imaju plate onoliko koliko je za Ameriku prosek.

Pogledajmo sada kako stoji Italija kao zemlja na dobrodržećem začelju OECD. Zapravo Holandija, Španija i Italija imaju gotovo identičan iznos od 1.350, plus koji koji evro manje ili više. Opet nije baš fascinirajuće.

Fascinirajuće je to što predsednik Upravnog odbora FIAT-a Luka Korado Montezemolo ima prosečnu mesečnu platu od 588.416 evra. I još više: najplaćeniji italijanski menadžer, Đovani Feraro iz Pirelija, primio je prošle godine 17,3 miliona evra ukupno, odnosno 1.445.166 evra mesečno. Još samo to: italijanski menadžeri spadaju u slabije plaćene u svetu.

Jasno je da u prosek od onih 1.350 evra u Italiji mesečno pored preplaćenih menadžera ulaze i njihovi, pa i drugi radnici koji su zadovoljni ako uspeju da prime na ruke 1.000 evra mesečno, ali i oni koji rade pod «ugovorom o projektu», to je izmišljotina koja omogućuje vlasniku da zaposlenog šutne na ulicu kad god mu padne na pamet i da ga plati koliko da ipak ne pobegne sam, a to znači negde između 400 i 600 evra mesečano.

Možemo mi imati simpatije ili ne za takav sistem, međutim, takva su pravila igre koja dominira svetom. Svi oni sistemi koji su makar proklamovali uravnilovku, propali su i još se samo drže Kuba i Severna Koreja. Na žalost, za te dve zemlje nismo uspeli da nađemo iole uverljive podatke, jer ih one same kriju, a protivnici srozavaju što niže. U svakom slučaj sigurno je da Južna Koreja drži prvo mesto u svetu, a da Severna, kako se to u fudbalu kaže, nosi fenjer na začelju.

Pogledajmo još zemlje iz našeg susedsva: Mađarsku smo već naveli, ali Češka ima prosek plate od 795 evra, Poljska 759 eva i Slovačka 669 evra.

Naša nekadašnja zemlja je bila članica OECD, pa je u doba nacionalističkog ludila ispala iz nje, te je u ovoj statistici još uvek nema. Zato ćemo se poslužiti našim podacima i preračunati da vidimo gde nam je mesto.

Prosečna plata u Srbiji u februaru mesecu iznosila je 25.100 dinara ili 295 evara, računajući evro po 85 dinara. Prosek za Srbiju je 19.567 dinara ili 230 evra, a najniža je u Jablaničkom okrugu i iznosi 11.971 dinar ili 140,8 evra. Preciziranje kursa dalo bi i preciznije iznose, ali poređenja radi nisu ni ovi podaci neupotrebljivi. Šta to znači kad se poredimo sa drugima?

Radnici u Koreji tvrdo i mnogo rade...

Pa eto, jedan južnokoreanac zaradi koliko deset Srba. Ili jedan oecedeovac koliko 6,7 Srba, ili jedan Mađar, sa dna lisete, koliko 2,7 Srba. Neugodno je Srbe iskazivati u decimalima, ali nam je i to deo sudbine. Jer, Mađar zaradi koliko 4,48 prosečnjaka iz Jablaničkog okruga, a Južnokoreanac koliko 16,7 Jablaničana.

Gde je naravoučenije iz ove nevesele igre sa statistikom? Još uvek i svesti mnogih od nas živi predubeđenje da je Južna Koreja konkurentna, jer svoje bogatstvo u uspeh gradi na jeftinoj radnoj snazi.

Bilo je to tačno pre dve – tri decenije, a onda je počeo uspon tako da je 2004. već Južna Koreja stigla na treće, a sledeće godine i na prvo mesto.

Tom uspehu kumovala je sposobnost Koreanaca da tvrdo i mnogo rade; da se odriči i akumuliraju rezultate svog rada, a ne da ih profućkaju; da ne čekaju pomoć drugih i nesumnjiva sposobnost da na ključna mesta u državi i svuda gde se stvara dobit dovedu ljude sposobne i razumne.

To je lako uočiti, ali nije lako kopirati pogotovo ako nedostaje najveći deo toga što je njih učinilo najuspešnijima. Pa čak i kada se sve to stekne, ostaju one 2 – 3 decenije upornog istrajavanja. Samo na lutriji se omakne nekome da stekne imetak bez rada i napora. Sa državama i društvima se u principu ne kocka.