Kupovina vremena

Srbija na izmaku zime 2007 - bilo da se gleda očima uspaljenog navijača ili hladnokrvnog slučajnog prolaznika - nije ni nalik onoj skraja leta 2000. To, čini se, ne primećuje jedino vladajuća klasa, oličena u poslanicima koje su političke partije nametnule građanima. Većina njih, sudeći po rečniku i ponašanju, završila je obrazovanje u Slobovoj večernjoj školi 1991. i ne bi da još nešto uči. U njihove zacementirane mozgove 21. vek može ući taman toliko koliko je u glave Titovih saboraca mogao ući višestranački sistem. Pošto su birači pri punoj svesti prihvatili baš te i takve, nema ljutnje.

Da su hteli, izabrali bi druge i drugačije. Do narednih izbora, sudbina građana Srbije biće u rukama onih koji su tokom najnovije rasprave o Kosovu i Metohiji pokazali sve osim želje da državu pomere iz ćorsokaka.

Kosovo gori, a odlazeća vlada deli stanove. To je poruka i onima koju su je podržavali, i onima koji je nisu voleli. Ličnostima iz vlasti nije ni do Kosova ni do birača. Stan u Beogradu vredi pedesetak ili stotinak hiljada evra. Za te pare svaki narodni izabranik spreman je da digne obe ruke, bez obzira na to koja tačka je na dnevnom redu. Uostalom, svaki od njih odgovara svojoj partiji. Za građane baš ga briga.

Srbijom danas ne vlada Milošević, već likovi koji su u njegovoj večernjoj školi naučili da je sve dozvoljeno i da pokorni narod pristaje da se njemu i u njegovo ime čini sve što je na polzu demokratski izabranih tumača narodne volje. Jedino u srpsku skupštinu puštaju nedolično obučena lica. U Rusiji i Kini - kojima se toliko nude i u čije usluge se toliko uzdaju svi protivnici Ahtisarijevog plana - u najviše narodno predstavništvo može ući samo onaj ko je pristojno odeven. Ko februara 2057. odnekud iskopa snimke ovonedeljnog skupštinskog zasedanja, pomisliće da je država pritešnjena siromaštvom izdavala skupštinsku salu za balove pod maskama.

Rečeno ne znači da je valjalo smerno kleknuti pred specijalnim izaslanikom svetske organizacije i bespogovorno pristati na sve što on predlaže. Valjalo je činiti upravo to što savetuje Kremlj: hladne glave razgovarati sa albanskom stranom, sa svakim ko je predstavlja i koga priznaju na svim značajnim svetskim adresama. Ni Đinđićeva ni Koštuničina vlada nije imala zahvalnu pregovaračku poziciju. Budućoj će biti još teže. Ona, i svaka posle nje, imaće još manje prostora za cenkanje. Ne bude li iskorišćen, taj prostor će se i dalje sužavati. Prelomiće svetski moćnici. Ako ne u aprilu, onda do kraja juna. Kupovina vremena je loša navika stečena u pominjanoj večernjoj školi. Ona ne donosi nikakav dobitak ni Beogradu ni Srbima na Kosovu ni onima koji su ga napustili, voljno ili nevoljno.

Da su vodeći ljudi Srbije makar jednom ozbiljno seli za sto sa vrhom prištinske vlasti, verovatno bi čuli isto što i sami govore: pravo i pravda, nepravo i nepravda, kolevka, svetinje, tuđe nećemo - svoje ne damo. Baš zato što su po sredi i pravda i nepravda, baš zato što su po sredi i živi ljudi i svetinje - trebalo je i treba razgovarati. Svaki propušten dan i svaki masovni odlazak pred rusku ambasadu u Beogradu s prošenijem da se Moskva više zauzme za srpsku stvar samo slabi tanke niti koje vežu Kosovo za Srbiju. Odlaskom u Beč stare pregovaračke ekipe sa novom rezolucijom još jednom više dobija albanska strana. Ne izjašnjavajući se o onome što nudi Beograd, pregovarači iz Prištine reći će da je za njih sasvim dovoljno ono što im pruža Ahtisari.
Spolja i dalje stižu upozorenja da Beograd ništa ne dobija ni izbegavanjem da izabere vladu. Niko ne bi da bude na njenom čelu u vreme kada će Savet bezbednosti donositi konačnu odluku, iako svi znaju da beogradska vlada na toj sednici neće imati pravo glasa. Rokovi se, međutim, ne poklapaju. Vlada mora da se napravi do sredine maja. Savet bezbednosti može da preseca kosovski čvor i u junu. Ko god seo u premijersku fotelju, neće se izvući. Bila bi ludost praviti vladu koja će pasti odmah nakon nove rezolucije na Ist riveru. Moguća je i veća: zaustaviti život u Srbiji na nekoliko meseci raspisivanjem novih izbora. Moguće je i mudro rešenje: što pre imati ozbiljnu vladu za ostale ozbiljne poslove. To zahtevaju, čuje se, i oni koji znaju da se kapital ne oplođuje stajanjem u mestu, već novim poduhvatima. Ni oni ne bi da se odreknu Kosova, ali ne bi ni da zbog njega izgube nekoliko meseci.

Kupovinom vremena samo se uvećava breme koje će biti natovareno na buduću izvršnu vlast. Kroz koji dan pada presuda po bosanskoj tužbi. Nakon nje će se još glasnije čuti pitanje koje snage kriju Mladića. Biće još čupavih pitanja, jer radnici, seljaci, nezaposleni i ostali birači imaju pravo na svoje želje i zahteve. Čak i da veštom politikom isposluje najpovoljnije moguće rešenje za Kosovo - prihvatljivo i za Beograd i za Prištinu - vlast neće imati prilike da predugo proslavlja pobedu. Zbog toga je mudrije latiti se ostalih državnih poslova nego ponavljati izreke naučene u večernjoj školi početkom devedesetih.

Ima i posmatrača koji sadašnje stanje vide sa vedrije strane. Po njima, nema u Srbiji tog političara koji ne sanja da postane ministar. Ako ne može tri godine, dovoljno je i tri meseca. I za to vreme se, vele, može steći više nego za strugom ili na njivi za ceo radni vek.