AHTISARIJEVI BRČIĆI

Pesimista bi rekao – piši propalo. Ovo oko Kosova. U srpsko javno mnjenje uvlači se ponovo crv koji je nebrojano puta pojeo naše jabuke. Spremnost da se od drveta ne vidi šuma nije, istina, samo naš specijalitet. Svako, naime, utehu za neki poraz traži tamo gde je nema, ali – kakva je uteha otkriće daje otac Martija Ahtisarija bio – nacista?

Reći će neko da previše brzo i olako izvlačim zaključke iz pisanja takozvane žute štampe koja ovih dana počinje da se takmiči u ocrnjivanju ovlašćenog pregovarača Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali to deluje kao voda, razliva se svuda pomalo, a naći će se, i već se našlo, onih koji će dati udarnički doprinos docrtavanju Hitlerovih brčića ispod Ahtisarijevog nosa.

Sad kad imamo krivca, ne treba nam ni – Kosovo.

Poznata glumica u nekakvoj anketi kaže: „Što se tiče Martija Ahtisarija, o njemu mislim sve najgore, a pevač, stihoklepac: „Dovoljno je samo da kažem – Čmarci Ašicari”, ma šta to značilo, važno je da zvuči uvredljivo. U jednim novinama osvanuo je poveliki naslov: „Ahtisari, ti si novi Hitler”, ispod koga se krije tekst o otvorenom pismu čoveka, koji je za ovu priliku proglašen književnikom, u kome piše: „Adolfe Ahtisari, želim ti sve najbolje. Neka te što pre grli ledi Di.”

Koliko sam shvatio iz teksta on je to izvikivao na ulici ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu, a bio je prekidan povicima „ubica, fašista...” što se nije odnosilo na književnika, već na zlosrećnog Finca.

Teoretičari zavere zatvaraju krug i ponavlja se matrica po kojoj sad umesto Trećeg imamo Četvrti rajh, što uliva neku nadu jer su prvopomenutom doakali Prle i Tihi, koji se takođe pominju u priči o pregovorima oko Kosmeta. Duh „Otpisanih” je prizvan, još da nađemo garažu s finskim kamionima.

Trezven govor o Kosovu i Metohiji zamenjuje se mitskim, diplomatska borba jevtinim stihovima i doskočicama... Žestoke su reakcije na tekstove u kojima se iznose pogledi suprotni od dominantnog javnomnjenjskog govora, a žestina je u obrnutoj srazmeri s blizinom epicentra kosovske drame. Najveći i najborbeniji su oni Srbi koji žive daleko i njihova nepokolebljivost raste s brojem kilometara kojima se meri udaljenost od domovine.

Toga smo se nagledali i naslušali od devedesetih godina naovamo i nije to ništa novo. Novo bi jedino bilo da politička elita Srbije ne zapliva na tom talasu, najjevtinijoj oproštajnici za svaki nacionalni neuspeh. Hoću reći da još ima mesta i vremena da rešenje kosovskog pitanja dobije nešto bolji oblik za Srbe i da se neka racionalna rešenja ugrade u predlog.

Recimo, da se ospori ona odredba po kojoj sva pokretna i nepokretna imovina dolazi pod jurisdikciju uprave u Prištini, što ne bi trebalo da bude težak zadatak, ili da se iskoristi i pojača ono što je već nekako sadržano u Ahtisarijevom planu a svodi se na činjenicu da bi Kosovo, bez obzira na definitivni status, moglo biti, u suštini, pod upravom dve administracije, prištinske, ali i beogradske u onim opštinama u kojima Srbi budu većinski živalj.

Već je negde rečeno da bi najgori ishod bio da ovaj plan propadne i da krene lanac jednostranih priznanja nezavisnosti Kosova, bez mogućnosti Srbije da ostvari maksimum u granicama mogućnog. Realističan pristup je neophodan i najgore bi bilo da se sada ustane od pregovaračkog stola, a da za ono što bi usledilo budu krivi Četvrti rajh, pomenuti Čmarci Ašicari, Adolf Hitler i – biciklisti iz onog prastarog vica.