Zoran Lutovac: Kako do vlade - činjenicama ili željama?

Međutim, ako se bude insistiralo na željama, bez obzira na činjenice i izborne rezultate, rasplet događaja neće biti nimalo jednostavan. Na mogućnost drugog scenarija ukazuju kalkulacije u medijima gde se o ideji da Koštunica ostane premijer bez obzira na rezultat na izborima pisalo i govorilo čim su raspisani izbori. A kad su izbori okončani, to je nametnuto kao glavna tema, iako u svakoj normalnoj državi to uopšte ne bi bila tema, kao što nije bila ni posle prethodnih parlamentarnih izbora. Na prethodnim izborima radikali su takođe bili pojedinačno najjača partija, ali je DSS kao najjača stranka u demokratskom bloku dala kandidata za mandatara i o tome nikom nije padalo na pamet da raspravlja. Zamislite da su na ovim izborima „narodnjaci“ bili ispred DS, a da je DS insistirao na tome da dobije mandatara! Mediji bi ismejali tu ideju. Ne bi se njom ozbiljno bavili kao u ovom slučaju.

Na strani DS su izborni rezultati, demokratski principi i običaji, iskustvo prethodnih izbora i elementarna logika.

Na strani „narodnjaka“ su „dubinske“ analize i računice. Koji su argumenti ili kontraargumenti gore navedenim?

- Jedino tako je moguće formirati vladu, jer Koštunica neće drukčije! U redu, ne može se bez DSS, ali isto tako ni bez DS, s tim što DS ima bolji izborni rezultat.

- DSS ima veći koalicioni kapacitet! Šta određuje koalicioni kapacitet? Ne samo želja i spremnost da idete sa svima, nego i spremnost drugih da vas prihvate. Radikali su rekli da neće sa DSS, DSS je rekao da neće sa koalicijom oko LDP. Dakle, koalicioni kapacitet DSS bez DS se svodi na SPS i G17 plus i manjine. To, međutim, nije dovoljno. Na drugoj strani DS neće sa SRS i SPS, ali bez DSS takođe nema većinu u parlamentu. Šta još čini koalicioni kapacitet? Pa, izborna snaga. E, tu je u prednosti DS.

- DSS u zbiru sa G17 plus ima više poslanika! Sabiranje glasova ove dve stranke imalo bi smisla jedino u slučaju da im DS nije potreban za formiranje vlade. Ovako postavlja se i pitanje smisla ove kombinatorike. Takođe, postavlja se pitanje da li bi uopšte dobili i ovoliki broj glasova da su birači i jednih i drugih znali za ovakvu postizbornu kombinatoriku ili da su išli zajedno na listi. Koliko bi glasova dobio G17 minus koji je srušio vladu sa idejom da ponovo bude u savezu sa onima koje je obarao? Politika je mnogo bliža hemiji nego matematici, jer 1+1 u politici često nije 2, nego je 3 ili 1,5, a nekad i manje od jedan. Osim toga, DS je u pogledu mnogih važnih pitanja bliži G17 plus nego DSS. Uostalom, posle prošlih izbora G17 plus je išao sa DSS zato što je jači, a ne zato što ga više voli. Takođe, da se podsetimo da su ovi izbori i održani zbog toga što je G17 plus uskratio podršku vladi Koštunice, zašto bi sada insistirao na njemu kao mandataru? Kako to da objasni biračima? Lider te stranke kao političar nema pravo da bude ličan i da se opredeljuje za onog koji mu je simpatičniji - mora da se vodi opštijim interesima, baš kao i kandidat za mandatara iz DS.

- Nije u redu da neko ko ima 23 odsto glasova ima i premijera i predsednika! Pa, Boris Tadić je izabran tako što je u konkurenciji radikala i zajedničkog kandidata tadašnje vlade prošao u drugi krug i pobedio sa 1,7 miliona glasova. Narod je tako hteo, da parafraziram narodnjačku koaliciju. Šta je narod hteo na ovim parlamentarnim izborima? Radikali su tražili „50 odsto plus jedan glas“ i narod im to nije dao. Pošto ne mogu ili neće s drugima, narod ih je ostavio u opoziciji. Narod je dao 920.000 glasova DS i dao mu priliku da sa DSS i G17 plus stvori vladu. Ako to „narodnjaci“ ne prihvataju, ne prihvataju volju naroda. Da je narod hteo Koštunicu za premijera, njegova koalicija bi dobila više glasova od DS! Vezivanje za predsedničke izbore nije korektno niti je uobičajeno, niti je primenjeno u prethodnom slučaju kada je DSS bio najjači u demokratskom bloku. Za predsedničku trku treba izabrati najboljeg kandidata, a ne trgovati s tim.

Bila bi srećna okolnost da ove neutemeljene kombinatorike predstavljaju samo zauzimanje bolje pozicije pred pregovore.

U interesu je građana da dođe do saglasnosti oko formiranja vlade, jer će stranke početi da se bave rešavanjem njihovih problema. I u interesu je države Srbije da dobije što pre stabilnu demokratsku vladu i ojača svoju međunarodnu poziciju. Najzad, u interesu je i samih stranaka koje će voditi odlučujuće pregovore da se formira vlada, jer će biti kažnjeni na novim izborima ako se to ne desi.