Autonomija i zavisnost

Posle januarskih izbora – pobednici na sve strane. Teško je da se u ovako maloj državi nađe mesta za sve njih. Slavlja su valjda završena i sada nas čeka najteži deo posla: da se Srbi slože oko vlasti. Ako se ne slože, onda nas čekaju nove i još drastičnije podele i velika defanziva demokratskih snaga. Ili bar onog bloka koji pretenduje na takvu definiciju.

Bitka oko raspodele „pobedničkog plena” tek počinje. Traže se radna mesta za zaslužne ljude, one koji su već jednom bili na vrhu i ne žele ništa manje od toga. U senci „harizmatičnih pobednika” i jakih stranačkih sujeta, traže se skrivene i osetljive tačke mogućih kompromisa. Ali, teško je krenuti putem susretanja, kad su se pregovarači već ukopali i ušančili. Izgleda da Srbija ne može imati dva premijera, izgleda da će ponuda biti na nivou paradoksalne tvrdoglavosti: ili naš, ili nijedan.

Možda je pred teškim koalicionim sporom u Srbiji i Kosovo palo u senku. Već pomalo naslućujemo, a ponešto i znamo šta je to Ahtisari spremio. Da li je to „više od autonomije a manje od nezavisnosti”, što beše čarobni predlog srpskih vlasti? Ili će nam ezopovština – koju smo mesecima prizivali, ipak biti sredstvo da „lakše svarimo” neminovnost. U predlogu je to određeno kao „kontrolisana nezavisnost”, mada će se izgleda i Ahtisari i Kontakt grupa radije kloniti ovog drugog pojma. Njegovo odsustvo, kako se može čuti, iritira Prištinu, njegova, čak i ovlašna upotreba, jako ljuti Beograd. I ovde, kao što se vidi, svi su digli ruke od bilo kakvog kompromisa. 

Bilo kakvo rešenje sugeriše snažno i dugoročno prisustvo „međunarodne zajednice”. To znači korišćenje svih (političkih) sredstava za kontrolisanje krize. Pa i uzornog kontingenta snaga bezbednosti. Jer, opasnost nije ni iz bliza prevladana. U Evropskoj uniji već mesecima se razrešava sudnja dilema: hoće li „konačno rešenje” za Kosovo voditi smirivanju, ili novom raspirivanju centralne balkanske bolesti.

Sve je više onih koji su skloni pesimizmu. To žarište ionako ne pruža nikakve vesele perspektive i zato je jedan zaludni zapadni diplomata rekao: „Šta god da uradimo, neće biti dobro. No, ipak, nešto moramo da uradimo, pa kako bilo!”

Sve je, dakle, u opisu posla. Srbija je strpljiva i veruje da će diplomatski napori iz prošle godine bar nečemu doprineti. Možda samo što dužem odlaganju najgoreg rešenja. Teško se može razumeti kidanje srpske teritorije, ali naše sudije i kadije misle da smo se na to već navikli. Od marta će poteći deveta godina kako srpske vojske i države tamo nema. Od srca Srbije ostale su nam emocije i odlučnost nepristajanja. Od naše moći samo su apeli, principi i diplomatska ofanziva na raspolaganju. Iz poučne istorije najviše pamtimo prokletstva poraza, a sada nas muči i jako osećanje usamljenosti povodom najteže traume u novoj srpskoj istoriji.

Uzdanje u Rusiju više je stvar osećanja nego nade, mnogo manje od realne političke vajde. Naši interesi u tom odnosu biće u senci interesa ruske imperije, koja mora da izađe na kraj sa svojom separatističkom epidemijom.

Srbija ima još vremena za susret sa rešenjem, ma kakvo ono bilo. Naša vlada će se izjasniti o predlogu, mada će on za nju stići u najgore moguće vreme: kad ona funkcioniše samo kao operativni organ, bez političke perspektive. Nema još ni parlamenta, tako da će rešenje bukvalno pasti na „sterilno tle”. Pri tome osnovnu notu stava Srbije moraće da osenči njeno političko javno mnenje, koje ne mora da bude manje zrelo od kolegijuma premijera u odlasku.

Od svih mogućih odgovora, nama ostaje samo nepristajanje. Ono može biti izraženo kao negacija svake legitimnosti nametnutog rešenja, shvaćeno kao drastično političko nasilje, kojim se eksploatiše inače ilegalan napad na Srbiju 1999. I zatim kao spontani nacionalni protest, koji nipošto ne bi smeo da vodi u samoizolaciju. Taj bunt je moguć samo onda ako Srbija bude prisutna svuda.

Iz Prištine stižu poruke da tamo zapravo sve vri od nestrpljenja. Očekuje se bezuslovna nezavisnost, pa je i tenzija u takvom iščekivanju skoro nepodnošljiva. Neki bivši vojnici OVK već prete novim ratom. U njihovom iskustvu svako se nasilje isplati. Priština je i te kako na granici između sumnjive trpeljivosti i snažnog militarizma.

Druge ideologije osim agresivne šovinističke zaslepljenosti tamo skoro i da nema. Bilo koje rešenje može da vodi u novu etapu krize. To je procena i onih koji rešenje donose. Teško je onda razumeti relativnu žurbu da se saopšti odluka „koja nikoga neće zadovoljiti!” Osim ako nije u pitanju ideja bilo kakve operativnosti: važno je donositi odluke, nije važno što su one loše!

U ovom trenutku svi se nalaze pred opasnim rebusom. Očigledno je da dobrog rešenja nema. Politički eksperimenti ne mogu da arhiviraju krizu. Kosovski presedan bi mogao da vrati Balkan u okvire starih atavizama, iz kojih bi se uvek rađali novi sukobi, čim se potroši energija starih. Druga je stvar što bi taj slučaj mogao da izazove niz nezaustavljivih separatističkih potresa. Ima bar pedesetak zanimljivih slučajeva u svetu, za koje će „kosovski recept” biti idealni pandemični virus. U međuvremenu, Srbija će možda dobiti demokratsku vladu. Ako se sujetni pobednici ipak ne dogovore oko vlasti, moraće na nove izbore, u jednoj sasvim drugačijoj Srbiji.