Italijansko "NE"

U krajnjoj liniji, bila bi to njihova stvar da nije nekih značajnih sličnosti sa zbivanjima kroz koja smo mi tragično prošli, nemajući snage i volje da kažemo “NE” politici podrivanja zemlje u kojoj smo prilično dobro i skladno živeli.

Italijanska situacija je sledeća: Secesionistička Lega Nord (Severna liga) proklamovala je izdvajanje iz Italije “da ne bi morali da hrane lenje Južnjake”. Bila je na delu sebičnost bogatih, koja je delom kumovala i jugoslovenskom raspadu. Tadašnji “gazda” desnice, Berluskoni, shvatio je da bez njih neće imati većinu na izborima, pa im je obećao gotovo sve što su tražili. Istina, otezao je sa promenama Ustava, sve dok mu Lega nije stavila nož pod grlo, zapretivši da će izaći iz koalicije, što bi značilo pad vlade.

Sastavio je “savet mudrih” da napiše ustavne promene, od kojih je samo jedan bio stručnjak za ustavno parvo, poznat po tome što zna ceo Ustav napamet; drugi je zubar, treći notar, četvrti advokat koji je u politiku uskočio pravo iz zatvora... Neverovatno vešti Berluskoni shvatio je priliku da uz “devoljušon”, kako su komično severnjaci nazvali federalističke promene, može da proturi i političke promene kojima bi mu sledeći mandat doneo mogućnost apsolutnog vladanja. “Savet mudrih” je dobio na ruke tekst koji će obnarodovati kao svoj.

Ukratko, Legu je priznao kao autentičnog tumača interesa ekonomski razvijene Severne Italije i proklamovao samostalnost regija u oblasti obrazovanja, zdravstva, policije i raspolaganja delom poreza, odnosno ukidanje solidarnosti za najnerazvijenije. Za sebe je proturio neku formu predsedničkog sitema, koji podrazumeva koncentraciju moći u rukama premijera (čak pravo da raspusti parlament!) i pretvaranje predsednika Republike u ono što je Mesić nazvao “fikusom” - funkciju bez ikakvih prava.

U pozadini svega bila je politika cepanja zemlje i uništavanja demokratskih institucija, kako bi se lakše neograničeno vladalo. Zakon, kojim je to pokušao da institucioniše tadašnji predsednik Republike Ćampi je dva puta odbio da potpiše. Treći put je vlada protivustavno, bez potpisa predsednika države, objavila u Službenom listu tekst promena 53 člana Ustava (jedna trećina), koji je vladajuća većina izglasala u parlamentu. Medjutim, ne čekajući konačnu odliku Ustavnog suda (Berluskoni je promenio neke sudije kako bi ishodio pozitivno rešenje za sebe), dva bivša predsednika Italije, masa ugelednih političara, veliki intelektualci i ljudi od ugleda pokrenuli su akciju skupljanja potpisa da bi se sproveo referendum u kojem će građani dati konačnu reč. Važeći Ustav to predviđa.

U pretprošlu nedelju i ponedeljak građani su izašli na referendum - čak 53,6 odsto ukupnih posednika prava glasa. Većina je upečatljiva posebno zbog činjenice da u prethodnih 11 godina ni jedan referendum nije imao većinu. A posebno još uprkos tropskim vrućinama, jer je bilo ugodnije brčkati se u moru nego ispunjavati svoje glasačke dužnosti. Promene koje je Berluskonijeva kolalicija pokušala da sprovede odbačene su sa 61,3 odsto glasova.
Čak ni na severu Italije zastupnici promena ustava nisu uspeli da dobiju većinu, pa je tako teza o podeljenosti zemlje na Sever i Jug i priznavanje secesionističke Lege, kao tumaču interesa Severa, pala u vodu. U samo dve (Lombardija i Veneto) od dvadeset regija u Italiji pobedili su zastupnici promene ustava. Pobednička većina je džentlmenski ponudila poraženima da odmah započnu razgovore o promenama koje će povećati regionalna prava i ukupnu političku i ekonomsku efikasnost zemlje, ali neće zadirati u osnovne principe jedinstva i demokratije.

Definitivno poništene promene Ustava pretile su, inače, da u Italiji stvore atmosferu kroz koju je prošla Jugoslavija nakon ustavnih promena 72. godine. Došlo bi do sukobljavanja svakog sa svakim, sa tezom da onaj drugi eksploatiše ostale. Došlo bi do potenciranja separatizma i raspad zemlje bi na dugi rok bio neminovan. Za Italiju bi, uprkos pomodnim odvajanjima po svetu, bilo zaista šteta da krene putem Jugoslavije, da se isparceliše, da deli tri milenijuma dugu istoriju i da podeli jedno optimalno veliko tržište.

Kada sam jednom uglednom italijanskom kolegi svojedobno rekao da se plašim jugoslovenskog scenarija koji secesionizam može da povuče, rekao je da duboko veruje u stabilne demokratske institucije i razum često lakomislenih sunarodnika. Rezultati referenduma pokazali su da je bio u pravu. Italija je sopstvenom raspadu rekla “NE”.