Sjaj i beda energetskog sektora Srbije

U tim pukotinama ona je najjača, od polovično definisanih programa transformacije preduzeća, nedovoljno jasnih postupaka sprovođenja pocesa privatizacije, javnih nabavki, najblaže rečeno “čudnog” delovanja tenderskih komisija (kriterijumi određivanja njihovih članova, izveštaji i sl), narušavanja principa nepristrasnog odlučivanja (dovoljno je pogledati izjave zvaničnika, pa shvatiti da oni na indirektan način lobiraju za određene potencijalne kupce), do pojave konflikta interesa i zloupotrebe javnih ovlašćenja (primer pomoćnika jednog od ministara koji se ispred javnog preduzeća pojavljuje kao konsultant u poslu iz delokruga rada u kojem je pomoćnik ministra, a sve začinjeno sa inostranom kompanijom sa kojom je u vreme direktovanja potpisao memorandum o saradnji).

Da li je Srbija jedina zemlja na svetu, ili pripada poslednjoj grupi zemalja u tranzicji, u kojoj je energetika određena vladajućim političkim partijama, umesto jasnim ciljevima i pravilima prihvaćenim i ostvarenim u svim razvijenim zemljama sveta?

Da li je pojava sumnjivih priča i poslova u ovom sektoru san ili java? Da li je energetski sektor Srbije moguća kočnica održivom razvoju društva?

Privatizacija se u javnosti, često i bez osnova i dokaza uzima za negativan primer, posebno ako je u pitanju promena vlasničke strukture bazičnih sektora kao što su energetika i telekomunikacije. Ovo je razumljivo imajući u vidu da je privatizacija energetskog sektora kao i svaki proces povezan sa razmenom materijalnih dobara između subjekata različitih ekonomskih stanovišta, i da po definiciji podrazumeva mogućnost pojave i nejasnih procesa, a često i korupcije.

Dosadašnja iskustva zemalja u razvoju kod sprovođenja privatizacije ovog sektora ukazala su na tri ključna faktora njegove uspešnosti: brzina kojom se privatizacija odvija, stepen ovlašćenja u odlučivanju i kvalitet i dostupnost informacija vezanih za proces privatizacije.

Srbija je zemlja u tranziciji, odnosno zemlja koja je okrenuta u pravcu tržišne politike u svim sektorima, pa i u energetskom. Ipak njeno ponašanje u ovom procesu je nepredvidivo, a kretanje sporo. Restrukturiranje energetskog sektora još uvek nije završeno, a o vlasničkoj transformaciji se mnogo više priča nego što se suštinski radi.

Još od završetka Drugog svetskog rata, u Srbiji su prirodna bogatstva, infrastruktura, energetika, telekomunikacije i druge visoko profitabilne delatnosti bile pod neprikosnovenom kontrolom države, a posredstvom javnih preduzeća. Od tada do danas je prošlo 60 godina. Koliko se promenilo?

U vreme vladavine Slobodana Miloševića očuvana je dominacija državnog sektora u privredi odlaganjem svojinske transformacije kako bi se posredno osigurala finansijska osnova za održanje nove elite na vlasti. Ne treba mnogo govoriti šta se sve dešavalo u tom periodu. Dovoljno je reći da je došlo do rađanja korupcije u upravljanju i nenamenskom raspolaganju kapitalom i imovinom, što je na dalje ograničilo mogućnosti javnih preduzeća da zadovolje potrebe građana i popune državni budžet.

Na žalost nisam sigurna da su se stvari u tom domenu mnogo promenile od 2000. godine, jer svedoci smo da praksa zloupotreba u upravljanju javnim preduzećima još nije iskorenjena, uprkos glamuroznim najavama tadašnjih, ali i današnjih lidera.

Koji su činioci uticali na nesmetano delovanje korupcijskog mehanizma u javnim preduzećima u poslednjih nekoliko godina? Prvo i najvažnije jeste odsustvo brzine u sprovođenju neophodnih pocesa promena.

Zašto je to tako, i zašto smo još uvek daleko od tržišne ekonomije u ovoj oblasti? Da li smo mi izuzetak ili je to pravilo koje postaje zakonitost u svim zemljama kod kojih je stepen opiranja promenama jači od volje za normalnim životom i uređenom državom? Ovakva pitanja imaju svoju crnu i belu, odnosno utešnu i poraznu stranu. Utešna – da nismo jedina zemlja u svetu, a porazna – da na žalost jesmo jedini u regionu.

Ciljevi energetske politike Srbije se ne razlikuju od ciljeva energetske politike bilo koje razvijene zemlje, ili bar one koja je na putu da to postane. Oni se nižu jedan za drugim, od obezbeđenja sigurnosti ponude energije i energenata, podizanja efikasnosti i konkurentnosti ovog sektora, stvaranja tržišta energije i energentima, diversifikacije ponude, uz prvi uslov prevazilaženja monopoloskog ponašanja i organizovanja u ovom sektoru.

Dostizanje ovih ciljeva u Srbiji ide sporo, sa puno prepreka, “uz stalno podignutu ručnu kočnicu”. Šta je kočnica? Neusvojena podzakonska akta Zakona o energetici, ili nesprovođenje tog istog zakona? Neusvojene pojedinačne strategije, ili nesprovođenje strategije razvoja energetike? Neotpočinjanje sa konkretnim radom Agencije za energiju, ili loša ili nikakva parlamentarna kontrola te agencije?

“Kukanje” nad pojavama netransparentnih postupaka nabavki, od konsultantskih usluga do strateških partnera, ili nedefinisanih jasnih kriterijuma kontrole, koji rađaju sumnju u korupciju? Ili možda podela upravljanja i rukovođenja ovim sektorom između vladajućih dominantinih ili minornih političkih partija, bez perspektive da se ovakva situacija u bliskoj budućnosti promeni?

I kada smo kod političkih partija, žalosna je činjenica da su upravni odbori javnih preduzeća, kao najviši organi upravljanja, najčešće sastavljeni od budućih predsednika mesnih zajednica, a ne od profesionalaca u ovoj oblasti. To je samo jedan od sigurnih razloga sporosti sprovođenja promena u srpskom energetskom sektoru. Nije jedini, niti najvažniji.

Ne bi trebalo zaboraviti da nepostojanje jasne i konkretne strategije razvoja privrede kao dela strategije održivog razvoja zemlje, direktno utiče na nemogućnost jasne vizije budućeg razvoja energetskog sektora. Na dalje, loša i neadvekatna kadrovska struktura na ključnim pozicijama u ovom sektoru, odnosno visok stepen nestručnosti i neznanja kao rezultat ne mogu dati ništa drugo do odsustva svake preglednosti, i kontrole, zbog čega ne treba zanemariti zloslutnu istinu – da korupcije u ovom sektoru ima, ali da se samo možemo nadati da ona još uvek nije postala model ponašanja.

Razloga ima, od onih vidljivih, do onih koji se samo naslućuju, i lebde u vazduhu. Na prvi pogled, vidljivo je da nema jasnih pravila, kriterijuma, kao ni kontrole. Ono što je nevidljivo, jeste da ovaj sektor boluje od korupcije. Jer kako drugačije objasniti usporavanje procesa njegovog razvoja, stagnaciju i nazadovanje. Korak napred, dva nazad, pa je lako izračunati gde smo danas.

Čim je neko u poziciji da odlučuje o bilo čemu, on je u poziciji da može biti korumpiran. Ako se ispostavi da ljudi koji se imenuju na odgovorne funkcije ispunjavaju samo jedan kriterijum - članstvo ili bliskost određenoj političkoj strukturi, mogućnost da budu korumpirani je viša od 50%. To se odnosi na linije od najviših državnih funkcionera do lokalnih vlasti. Svi oni koji raspolažu resursima, ograničenim dobrima, ili koji upravljaju monopolima, mogu biti predmet korupcije.

Da li će neko biti korumpiran zbog 100 litara benzina, neovlašćenog priključka na strujomer, ili sumnjivog načina izbora strateškog partnera, odnosno da li je u pitanju 1.000 ili million evra, nije od presudnog značaja, koliko je važno što pre shvatiti da taj novac umesto u razvoj države, ide u privatne džepove, stvarajući očajan imidž u svetskim razmerama. Važno je shvatiti da je u pitanju kancerogena bolest, koja se može zaustaviti samo rigidnim metodama, ali na svim nivoima.

Jedan od načina jeste i ukidanje monopola u ovom sektoru. Koliko su pogubni za društvo i njegov razvoj moguće je ilustrovati glavnim posledicama njihovog delovanja. Monopoli onemogućavaju pojavu konkurencije, razvoj tržišnih struktura, a samim tim rezultiraju nemogućnošću pojave višeg stepena ekonomske i energetske efikasnosti. Ne bi se trebalo zavaravati, srpskoj energetici bez toga nema napretka.

Ko tu ostvaruje korist? Najmanje koristi imaju potrošači i država.

Najveću korist imaju pojedinci oličeni kroz poslovanje velikih finansijskih oligarha.

Da ne bude zabune, nisu krivi ni radnici koji se plaše restrukturiranja, ni sindikati koji se protive jer će se time smanjiti broj njihovih članova, a samim tim i njihova finansijska moć, niti poslovodstva javnih preduzeća koja pružaju otpor, jer neće više biti predsednici “države u državi”.

Oni nisu krivi. Oni samo teže da ostvare svoje interese, krećući se u granicama, koje je država odredila, ako se uopšte time bavila. Jer kako objasniti da je direktor javnog preduzeća moćniji od resorno zaduženog mu ministra, a u nekim slučajevima i premijera?! Dakle ako napadamo finansijske moćnike, velike kompanije, radnike, sindikate, direktore javnih preduzeća – grešimo. Onaj ko postavlja pravila i pravi kriterijume je prava adresa, a to je država. Dakle nije krivo dete, već roditelj.

Možda najočigledniji primer za ovakve pojave jeste ograničena ponuda resursa. Država preuzima na sebe ulogu da raspoređuje ovaj resurs kao što je slučaj sa električnom energijom, jer je nudi od strane svog preduzeća, samo jednog monopoliste (EPS) po ceni koja jeste niža od one koja bi se formirala u prvom momentu na tržištu, da ono postoji.

Na drugoj strani, u slučaju nafte i naftnih derivata, situacija je drugačija. Opet uredbom, a da bi zaštitila svoje dve rafinerije, država je donela propis po kojem apsolutno niko nema pravo da uvozi naftne derivate, već su svi u obavezi da sirovu naftu prerađuju u domaćim rafinerijama. Pogubno ekonomski, neefikasno i neracionalno energetski. Da li je Uredba donela rezultate srpskoj naftnoj privredi? – Nije. Da li je bila i ostala izvor korupcije? – Jeste.

Kome se može isplatiti da već pet godina prerađuje sirovu naftu u srpskim rafinerijama po ceni rafinerijske prerade koja je nekad i do tri puta viša od one u okruženju? Da li su velike i male privatne kompanije baš toliko spremne da žrtvuju svoj profit i idu u gubitak zbog jednog malog srpskog tržišta? Odgovor je ne, kao što je sigurno da nisu u gubitku. Ostalo je jasno.

Takođe, jasno je da je restrukturiranje i privatizacija energetskog sektora ozbiljna stvar, jer je u pitanju oblast iza koje stoje zaposleni, sindikati, država, političari, lokalne i regionalne vlasti, menadžeri i naravno potencijalni kupci. Promenom svojine dolazi do uspostavljanja novih odnosa snaga različitih interesnih grupa. Neko će svoj uticaj smanjiti, a neko povećati. Ukoliko procedura nije otvorena, onda ovakve promene odnosa, sa sobom donose probleme, afere, i gorak ukus, a najviše loš imidž.

Kod procedura još i postoji mogućnost dopune, ali kod kontrole mi se čini da se i ne zna da ona postoji kao opcija, i da je, ako ništa drugo, znak dobrog vaspitanja da se sprovede. Ipak imajući u vidu rezultate sprovođenja nekih “kontrola u pokušaju”, mnogi sa pravom postavljaju pitanje celishodnosti njenog sprovođenja.

Primera je mnogo, od afere “Knjaz Miloš”, afere koncesija na Crnom vrhu, pokušaja potpisivanja raznih memoranduma o saradnji i strateškim partnerstvima, a da ne pominjem kontrolisano sprovođenje kontrole privatizacije bivšeg Beopetrola. Interesantni su nemušti odogovori resorno zaduženog ministra za ovo pitanje privatizacije, odnosno ponovnog produženja roka ispunjenja ugovora. Zanimljiva je briga koju je resorni ministar pokazao kada je objašnjavao razloge produženja ugovora Lukoil-Beopetrolu. Da li je to pravilo, ili postoje različiti kupci prema kojima je i briga različita?

Da li danas iko pametan može da objasni kako to da jedan Lukoil evo već određen vremenski period ne ispunjava obaveze u jednoj uređenoj državi kakva je Srbija? Šta se onda može očekivati od drugih kada država u ovom slučaju ne upotrebljava svoje ustavom zagarantovane instrumente. Zbog toga je prirodno da se pojavi sumnja i pitanje šta se krije iza ove priče? Čak i da je sve najbolje učinjeno, jednom rođena sumnja, teško se prevazilazi, praveći najveću štetu državi Srbiji.

Sa druge strane, sigurno da treba da postoji jasna crta između transparentnosti i poslovne tajne. Jer u situaciji sklapanja ugovora sa novim kupcima, treba imati u vidu njihovu želju da konkurencija ne dobije uvid u sve detalje ugovora. Međutim svi, baš svi moraju imati uvid u uslove koji su ponudili potencijalni kupci. Kada imaju uvid, onda je gubitak posla stvar sporta i konkurencije, jer je pobedio bolji, a ne stvar sporova i sudova jer je pobedio snalažljiviji u lobiranju i korumpiranju.

Najlošija varijanta jeste da se pomeša transparentnost i javnost. Tada gube svi. Ipak, transparentnost procesa, koja uključuje dostupnost informacija, njihovu relevantnost, poštovanje pravila igre i procedura, kao i kontrolu ne sme se vezivati za vladajući politički establišment, i političke partije iz kojih on dolazi.

Nju mogu obezbediti samo institucije, jer su jedino one iznad pojedinca. Ukoliko toga nema, onda je potpuno opravdano sumnjati u njihovo funkcionisanje.

Magična reč u ovom procesu jeste kontrola.

Krajnje je vreme da se otpočne sa kontrolom sprovođenja procesa restrukturiranja i privatizacije u energetskom sektoru Srbije, inače nam se može desiti da se jedno jutro probudimo i vidimo da je EPS postao obdanište, a da su rafinerije prebačene u susedne zemlje.