Na obostranu štetu

Prvo, veoma često se govori da je trogodišnja zajednica bila disfunkcionalno rešenje. Ovde treba razlučiti suštinsku nefunkcionalnost od namerne nefunkcionalnosti.  Zajednica je delovala nefunkcionalno upravo jer je politika Mila Đukanovića bila da je napravi što više takvom, kako bi, čak i bez referenduma (koji je uvek bio škakljiva stvar) mogao da se sa srpskim vlastima dogovori o nekoj vrsti čehoslovačkog razlaza. Drugim rečima, cilj je bio maksimalno iritirati srpske vlasti i stanovništvo tako da na kraju svi dugnu ruke i požele da Crna Gora što pre ode. Zajednica je znači usled direktne sabotaže bila nefunkcionalna, a ne zato što je bila loše definisana.

Drugo, govori se da je zajednica bila nemoguća zbog velikog dispariteta u broju stanovnika i ekonomskoj moći između Srbije i Crne Gore. To je tačno samo ukoliko bi neko imao u vidu ili centralizovanu ili jaku federalnu vlast. Očigledno je da bi u tim uslovima Crna Gora uvek bila majorizovana, i da takvo rešenje ne bi imala razloga da prihvati. Ali sadašnja zajednica predstavlja labavu konfederaciju u kojoj obe članice imaju  potpunu slobodu u kreiranju svoje ekonomske, pa čak i spoljne, politike. Kao što je poznato Crna Gora ima svoju valutu, svoje carinske stope, svoju ekonomsku politiku, svoj poreski sistem i takoreći nikakvog prelivanja finansijskih sredstava iz jedne članice u drugu nema. Štaviše, takvi konfederalni aranžmani (kada je broj članica mali) nisu nepoznati u praksi. Navešću dva. Prvo, Tanganjika i Zanzibar (zajedno, Tanzanija) imaju situaciju koja veoma naliči onoj koja (još uvek) postoji između Srbije i Crne Gore (sa razlikom da Zanzibar nema odvojenu valutu). Drugi primer je Malaje s jedne strane, i Sabaha i Saravaka s druge (zajedno Malezija). Ova dva dela su i fizički udaljena jedan od drugog (preko 400 km), a Sabah i Saravak imaju široku autonomiju, uključujući sopstvene poreze, carinu i imigracionu politiku. Sve to ne sprečava i jednu i drugu državu da na spoljnom planu funkcionišu jedinstveno.

Treće, neki tvrde da će i Srbija imati koristi od otcepljenja Crne Gore jer “će imati više enegije da se posveti sama sebi”. To je čudan argument. Ja ne vidim da je Crna Gora sprečavala Srbiju, u bilo kom segmentu, da se bavi sobom, niti vidim da se Srbija puno bavila Crnog Gorom i na taj način trošlila svoju “ernergiju”. Upotreba reči “energija” ima smisla ako se pod rasipanjem energije smatra  ili rasipanje novca (recimo subvencije) ili učešće u sukobima (kao u Bosni ili Hrvatskoj). Ali Srbija niti je davala nikakav novac Crnoj Gori niti je bilo kakvih sukoba imala. Gubici od otcepljenja su dvostrani: ekonomski i politički. Ekonomski gubitak je relativno mali za obe članice upravo jer su njihove privrede već, u velikoj meri, bile odvojene. Ali gubitak nije nulti. U ekonomiji postoji veliki broj studija koje pokazuju da političke granice imaju svoje ekonomske troškove. Čak, recimo, i tako otvorena granica kao između Kanade i SAD uz postojanje potpuno slobodne trgovine između dve zemlje, ipak smanjuje obim trgovine za oko 5 do 10 odsto u odnosu na situaciju koja bi postojala da granice nema. Treba samo razmisliti o svim novim formularima, upustvima, automobilskim tablicama, državljanstvima, imovinskim rasomonijadama, inspekcijama, penzijama - o svim tim neproduktivnim aktivnostima koje će odneti na hiljade i hiljade sati radnog vremenma samo zato što se pojavila nova granica. Ja ovde i ne pominjem one očigledne i direktne troškove koje će imati crnogorski studenti ili bolesnici u Srbiji. Ili veće troškove transporta iz Barske luke ili uzaludno gubljenje vremena na graničnim punktovima. Jer ako stvaranje novih granica ne prouzrokuje nikakve troškove, kako tvrde zastupnici teorije o “beztroškovnom” otcepljenju Crne Gore, onda se postavlja pitanje zašto je Evropa našla da joj je probitačnije da pokuša za značaj granica smanji što više može? Ako granice nisu važne, zašto se Evropska Unija nije već podelila na pedesetak nezavisnih zemalja (samo Španija bi lako mogla da predloži sedam-osam novih zemalja, a Velika Britanija četiri)?

Politički gubitak je takođe očigledan, jer i jedna i druga zemlja postaju manje (po svom ukupnom stanovništvu i privrednom značaju) i otuda će biti lakši plen za kontrolu i manipulaciju. Srbiji će biti teže da zadrži Kosovo sada kada i Crna Gora, njoj tako bliska, pokazuje da ne želi da živi u zajednici. Crnoj Gori će biti mnogo teže da  obezbedi da zahtevi za jezičku i kulturnu autonomiju koji će svakako dolaziti od albanskog stanovništva ne postanu i zahtevi za teritorijalnom autonomijom sa svim mogućim kasnijim posledicama. Štaviše sam referendum sa svojim akcentom na ekstremnoj formi samoopredeljenja i fragmentacije daje argument onima koji žele dalju fragmentaciju: zašto se zaustavati na Crnoj Gori, zašto ne ići i dalje?

Politički projekat nezavisnosti Crne Gore bio je vođen taštinom jednog čoveka i finansijskim interesima jednog čoveka i verovatno nekoliko desetina ljudi oko njega. Referendum tako predstavlja kulminaciju fragmentacije, udrobljavanja, i marginalizacije koje je jugoistočnu Evropu upravo i izneo na loš glas kroz pogrdni termin “balkanizacije”. Milo Đukanović sigurno nije slavodobitno svojim pristalicama objavio da je dan referenduma pariski “Mond” dočekao upravo pod ironičnim naslovom “balkanizacija”. Milo Đukanović je tako dao svoj najnoviji doprinos u ovom podrugivanju južno-slovenskim narodima terajući ih da se potvrde nesposobnim za civilizovani zajednički život čak i kada ih istorija, kultura i ekonomski interes navode da  žive zajedno.