Strategije prošlosti

Države koje upravljaju svojom sudbinom prevashodno se bave problemima koji će tek doći. Izazovi budućnosti se anticipiraju, analiziraju i na njih se reaguje danas, jer sutra može biti kasno.

Dramatična zbivanja na Bliskom istoku su reakcija na nestašicu nafte koja će tek uslediti. Evropa se danas intenzivno bavi konsekvencama koje će pad nataliteta imati na finansiranje penzionog i zdravstvenog sistema sutra. Kada problemi budućnosti traže radikalne mere i žrtve danas, političari svuda prave kompromise kako bi sačuvali vlast. Kompromis u ovom slučaju znači odlaganje problema.

Evropske države blagostanja, na primer, ozbiljno kasne s odgovorima na izazove globalizacije. Evropski radnik još uvek ne prihvata da je u direktnoj konkurenciji sa Kinezima ili Indusima, čije su potrebe neuporedivo manje, a time i nadnice. Evropa danas zaostaje u oblastima obrazovanja, istraživanja i razvoja, kao i u primeni novih tehnologija, za najrazvijenijim delovima Azije. Uz sva kašnjenja, Evropa se ipak bavi budućnošću.

Srbija se dominantno bavi prošlošću i njenim posledicama. Od Kosova preko Crne Gore, od Haga do počivšeg Slobodana Miloševića. U tom procesu, Srbija teško prihvata realnost. Veza sa prošlošću tako nije ni arhetipska ni istorijska, već uvek dnevno aktuelna.

Malo koja je velika tema u Srbiji danas okrenuta budućnosti. Nijedna strateška ideja ne izgleda razrađena i promišljena u svim alternativama. Kako bi izgledala i funkcionisala Srbija ako Kosovo ostane u njoj? Kako će funkcionisati državna zajednica ako se Crna Gora ne odvoji? Kolika je cena jedne ili druge alternative? Da li danas postoje odgovori, ili će se Srbija time tek baviti – o tom, po tom? I tako narednih pedeset godina.

Gledano sa strane, izgleda da Srbija nema strategiju za budućnost već se oslanja na slogane – evropski put i evroatlantske integracije, svemoćno tržište i privatizacija, strani kapital i pretvaranje ovog područja u Singapur, Irsku itd. Ako, na primer, ulazak u Evropsku uniju nema alternativu, da li to znači kolektivno samoubistvo nacije, ako se cilj ne postigne?

U senci ocvalih tema, tiho bujaju novi problemi koji već danas određuju budućnost Srbije: nizak natalitet i kontinuirano iseljavanje. Više Srba se iselilo iz Srbije nego sa Kosova. Mladost hoće da pobegne iz Srbije, bez obzira na to da li će Kosovo biti u Srbiji, ili ne.

Mladost Srbije uglavnom nema dilemu. S jedne strane je loša ekonomska i socijalna stvarnost koju mediji i primitivni politički diskurs prikazuju još gorom – do beznađa. S druge strane je naivna, neinformisana i pojednostavljena ideja o životu na Zapadu. Sreća je tako svuda, samo ne u Srbiji.

Država se zato mora baviti mladima i njihovom budućnošću, a ne političkim i istorijskim frustracijama i narcizmima promotera prošlosti.

Iako ne jedina, ekonomija je najvažnija tema i sadašnjosti i budućnosti Srbije. Šta Srbija vidi kao svoju realnu komparativnu prednost? Da li postoji ekonomska strategija Srbije? Ako postoji, kakvim instrumentima se ta strategija ostvaruje? O ovim temama se ponajmanje piše i debatuje.

Da li je Srbija ravnodušna na svojih milion nezaposlenih, ili bar milion radno sposobnih koji ne plaćaju porez? Ko će otplaćivati spoljni dug koji je već sada oko 16 milijardi dolara, na primer? Da li se analizira činjenica, da je 2005. tek prva tranziciona godina u kojoj je društveni proizvod Srbije uspeo da premaši onaj iz tužne 1998. godine?

Pomenute teme su, naravno, komplikovane i dosadne – uostalom kao i sve od čega se živi. Ove teme neće spontano naći medijski prostor, pa se zato moraju otvarati na silu i mora ih otvarati elita. To bi pomoglo i onom delu političkog spektra koji svoju budućnost vidi u kompetenciji i argumentima, a ne u buci i demagogiji.

Ako se ne okrene ovim temama, dakle, problemima sadašnjosti i budućnosti, ekonomiji i mladima, pre i iznad svega, Srbija će „izgubiti Srbiju”.