Između života i mita

Mnogi su se u javnosti zavili u crno. I Karla del Ponte bila je u crnini, sa nekim ukrasnim prugastim aplikacijama na rukavima, uistinu. Zvanična televizija je na Drugom kanalu iste večeri emitovala klasičnu muziku, do iza ponoći. Krupni kadrovi lika i dela, na ekranima i na mnogim naslovnim stranama. Naravno, mnogi nisu odoleli da podvuku značenje časa i dana smrti Slobodana Miloševića i trogodišnjicu ubistva, atentata na Zorana Đinđića. Zakonomernost ili koincidencija, fatalnost.

"Sve dok ne govorimo o uzrocima, već o posledicama, nećemo moći da izađemo na kraj sa nasleđenim", reči su Zorana Đinđića iz njegove beležnice pročitane u "Insajderu" TV B92 u kome je govorila majka Zorana Đinđića, Mila Đinđić.

Ljudi, građani, povorke koje se ljuljaju, pomeraju, kumuliraju, strukturiraju i raspadaju, razilaze, između pomena i sahrane.

No, pitam se zašto, ako sam to dobro zapazila, nigde ne stoji "pokojni predsednik Slobodan Milošević", već "predsednik Slobodan Milošević", ili "Slobodan Milošević", dok se veoma često kaže ili piše "pokojni premijer Zoran Đinđić". A onda predsednik, haški optuženik, postaje "telo" ili "truplo" koje se analizira, a potom preuzima i donosi u zemlju.

Dakle, to je određeni luping između ideologije i biologije.

I, "uzrok" je vremenom i intenzivnim radom, partijskim, medijskim, intelektualnim, vojnim, propagandnim, policijskim, ekonomskim, mafijaškim, lobističkim, udruženjskim, kolektivističkim, grupnim, nacionalnim, tenkovskim, sindikalnim, klasnim, populističkim, crkvenim, saobraćajnim, zakonskim, mutirao do onog koji ne umire, već biva "opravdano odsutan", mutirao do "predsednika" do "Slobe", mutirao do autokratskog autoriteta, "božanskog", onog koji ne umire, koji se, dakle, mora oboriti zaverom, ubistvom, nekom silom koja ne proizlazi iz subjekta, tela, pod naponom neumitnih činjenica, za koje bi, opet, bilo bolje da nisu ono što jesu, već da su takođe plod dejstva mnogih sila, svetskih, svih "drugih", svih izvan sklupčane trpnje subjekta koji je naneo toliko bola "svojima, pa onda drugima". Ta mitološka figura otuda postaje nekom vrstom kućne osobe, suseda ili člana familije, nepostojećeg, a postojećeg, koja je, dugim vremenskim periodom, a možda čak kratkim za toliko počinjenog i razorenog, ostaje zauvek "Predsednik".

Dok je Zoran Đinđić premijer demokratske vlade, dakle demokrata, dakle, naš čovek, a ne zastrašujući bog, dakle čovek, pa mu se može reći da je "pokojni premijer", jer je kao čovek konačan, i ne samo da je konačan što bi bilo uzrokom smrti, već je ubijen, već je nad njim izvršen atentat.

Naši životi, životi svedoka su čudo. Onaj ko je težio prošlosti i budućnosti, samo ne stvarnosti, samo ne realnosti, dakle, ideologiji, pa i teologiji, "višim ciljevima" vrednim hiljada života, pa i naših života uopšte, onaj koji je isplaniran kao doživotni, ("I posle Slobe Sloba") "odlazi" iznutrašnjom eksplozijom, ili implozijom. Ne od "drugih", svega i svakoga "drugog", a pre svega odgovornosti i krivici svih drugih.

I pogledajmo kako je njegova krivica i zakonom zastićena. U izvrsnom tekstu Dragoljuba Todorovića "Trijumf antihaškog lobija" u prekjučerašnjem broju Danasa navodi kako u prethodnom KZ SRJ piše: "Ko je radi vršenja krivičnih dela stvorio ili iskoristio organizaciju, bandu, zaveru, grupu ili drugo udruženje, krivično je odgovoran za sva krivična dela koja su proizašla iz zločinačkog klana tih udruženja i kazniće se kao da ih je sam učinio, bez obzira da li je i u kom svojstvu neposredno učestvovao u izvršenju pojedinih od tih dela".

E, danas toga nema. To je razlika između dve zemlje, one nekadašnje i ove današnje, to je razlika u kvantitetu i kvalitetu ljudskog života i smrti, to je razlika između odgovornosti, između kontrole nad sobom i totalne beslovesnosti, između naših sudova i ICTY-ja i, u ovom času, to je pitanje postojanja i suverene države i ljudskih prava istovremeno i konačno, to je pitanje između naših stvarnih života i paraistorije, paramitova, ideologija, himera, nebuloza, stvarnog i zagrobnog života pojedinca i čitavog društva.