Da li se o mrtvima uvek mora govoriti sve najbolje

Smrt Slobodana Miloševića nikoga ovde ne može da ostavi ravnodušnim, pošto je njegov život direktno uticao na sve naše živote. Činjenica je da se on baš u tom vremenu našao baš na tom mestu i da je ono što je sa tog mesta uradio ostavilo katastrofalne posledice po stotine hiljada ljudskih života. Ti obični i istovremeno jedinstveni ljudski životi, to je ono o čemu ni političari ni istoričari neće mnogo govoriti. Proučavaće se odnosi političkih snaga, držanje međunarodne zajednice, meriće se koliko je u tome bilo istinske narodne mržnje i nacionalizma, koliko pogrešnih ideoloških tvrdoglavosti, analiziraće se sve mane komunizma i njegove tranzicije u demokratiju, ali će se malo ko baviti porodičnim tragedijama, ličnim očajima, prekinutim mladostima, uništenim detinjstvima, razorenim moralnim nazorima. Štaviše, prve reakcije na vesti o smrti tog čoveka ukazuju na dubinu našeg društvenog posrnuća, jer su u najvećem broju sazdane od samog golog licemerja.

Žao ljudima što mu nije omogućeno bolje lečenje. Što nije udovoljeno njegovoj želji da bude uz voljenu ženu i voljene lekare koje je izabrao, odbivši one koji su mu bili na usluzi. Dakle, mi koji nemamo gotovo nikakve uslove za lečenje naših srčanih tegoba, pri čemu nam je baš on uveliko kriv za te tegobe, a potpuno kriv i za to što nemamo uslova, mi treba da žalimo njega, kojega su lečili Holanđani, što ga nisu lečili Rusi. Jer, on je trebalo da bira.

A kakav su izbor imali oni dečaci u Srebrenici? One žene u Foči? One kolone na Kosovu? Oni Beograđani i Novosađani i Pančevci - između podruma i podruma? Nećemo, naravno, baš sve svaliti na njega. Nije bio sam. Nismo ga mi proglasili "faktorom stabilnosti". Dok je on bio taj Faktor, nama su otišle naše najbolje godine i otišle su zauvek. Mi nikada više nećemo imati 25 ni priliku da započnemo svoju karijeru, da zasnujemo porodicu, da upoznamo svet sa 25. Među nama su odrasla deca bez pasoša, deca koja misle da je ovo ovde svemir i koja i ne žele da iz ovoga pođu, jer se plaše toga napolju, jer osećaju da mu nisu dorasla, pa se nezrelo, a na tu nezrelost su naterana, pravdaju da je tamo napolju grozno, a ovde kod nas divno. Takoreći - ružičasto, tj. pink. Dok je on bio taj Faktor, neko je postao vlasnik miliona eura i svih naših fabrika, rudnika, banaka i preduzeća, a stanovništvo je postalo dosadni balast koji ne ume ni da se veseli na njihovim žurkama, a ni da razlikuje "rolex" od "kineza". E, tom stanovništvu, duhovno raspadnutom posle svih mržnji i ljudskih poraza u koje je uvedeno, posle svih dugih godina neprikosnovene vladavine ovog pokojnika, od strane onih koji su ga nasledili, a nekada silno voleli pa napustili, servira se osuda Haškog suda što ga nije pustio u Moskvu. I sve se pokriva onom starom našom, ultralicemernom - o mrtvima sve najbolje. Što će reći - radi za života šta hoćeš, budi gad, lažov i ubica, a kad umreš o tebi ćemo pričati samo najbolje. A šta ćemo onda pričati o onima koji su za života bili ljudi? Šta ćemo sa žrtvama ovih pokojnika, šta sa univerzalnom potrebom ljudskog roda da se obezbedi pobeda Dobra nad Zlom i Pravde nad Nepravdom? Ako bi to zaista bilo tako onda bi sve što je ljudsko izgubilo svaki smisao.

Međutim, to nije tako. Potpuno je drugačije. Kao što zločin nikad ne zastareva, tako se dobrota nikad ne zaboravlja. Samo u poremećenim psihama i duboko poremećenim društvima moguće je pobrkati Dobro i Zlo.

Čovek koji je otišao mnogo je, odlučujuće je mnogo odgovoran što je za sobom ostavio upravo duboko poremećeno društvo. I kolika god bila šteta što je otišao bez formalne sudske presude, ljudima čiji su dragoceni životi u prethodnih 16 godina unakaženi, sud i njegovo presuđivanje nije ni bilo potrebno. Njima je, nama je potrebno da nam se vrati vera u ljudsku vrlinu, u dobrotu i u zdravi razum.