Žene retko odlučuju

Na sto muškaraca u Srbiji je 106 žena, ali ih ima sasvim malo među poslanicima Narodne skupštine i ministrima vlade – u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti u zemlji. Žene ne donose važne odluke.

To potvrđuju podaci Republičkog zavoda za statistiku Srbije. U parlamentu je 2002. godine bila 31 žena a 219 muškaraca, dve godine kasnije bilo je još manje žena, samo 27, a 223 muškarca. U vladi su 2002. godine bile četiri žene ministri i 15 muškaraca na istoj funkciji, da bi se 2004. godine njihov broj prepolovio pa su bile samo dve ministarke i 15 ministara. Jasno je da je broj ministarstava smanjen, što se odrazilo samo na broj žena na njihovom čelu.

Žene i muškarci ravnopravni su u zanimanjima kao što su turistički vodiči, monteri elektronske opreme u serijskoj proizvodnji, krznari, štampari sito štampom, konobari, barmeni, književnici, novinari i ostali publicisti. U muška zanimanja spadaju ronioci, članovi posada brodova, zidari, vozači automobila i kamiona, a u ženska stručni saradnici u nastavi predškolskog vaspitanja, stručnjaci za porodilje, medicinske sestre i negovateljice, stenografi, daktilografi i babice. Žena naučnih radnika istraživača ima 4.663 a muškaraca 6.192, dok su kao stručni saradnici praktično izjednačeni – žena je 2.475 a muškaraca 2.156. Tako žene i muškarci zarađuju za život.

Preporuka Evropske unije da žene budu zastupljene sa 30 odsto na izbornim listama pomeriće nešto i na našoj političkoj sceni. A da to nije lako pokazuje sledeći primer.

Savet za ravnopravnost polova Vlade Srbije organizovao je kampanju pod sloganom „Ravnopravno je moguće!”. U brošuri za kampanju navodi se devet dokumenata, rezolucija, deklaracija i sporazuma koji definišu učešće žena u javnom i političkom životu. Prvi dokument donet je 1948. godine i to je bila Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, a poslednji je iz 2000. godine Rezolucija Saveta bezbednosti 1325. Dakle, ni pola veka nije bilo dovoljno da se shvati i prihvati da žena nema ravnopravan položaj.

Kampanja, kako kaže Dragana Petrović, potpredsednik Saveta, nije uperena protiv muškaraca, već za cilj ima da podigne svest i ukaže na položaj žena. Da je neophodno da žene ravnopravno učestvuju u svim poslovima pokazuje i podatak Svetske banke da zemlje u kojima je zastupljena ravnomerna prohodnost žena imaju veći ekonomski napredak. Nije sve u kvotama i zakonima. Pitanje kvota u skupštini je možda i ružna mera – kaže ona. Žene u politici moraju naći svoje mesto, pre svega one moraju da osvoje jako mesto u svojoj partiji i da se ne bave samo pitanjima žena. Idealna kvota bila bi 40 odsto žena i 60 odsto muškaraca, kao i da se manje zastupljen pol na listama menja istim. Tada se ne bi postavljalo pitanje kako izgleda žena koja ganja karijeru kada dođe kući. Jer, odmah bi moglo da se postavi i pitanje da li to znači da očevi nisu važni deci i da oni dolaze odmorni, iako takođe prave karijeru.

To što žene imaju ista prava ne znači da imaju i isti položaj. Ženama ništa nije zabranjeno i mogu sve ako stignu. Ali, ako žene ostanu kod kuće otpisuje se potencijal polovine društva. Diskriminacija između polova nastaje i bez namere, ali ona produbljuje jaz među polovima. „Primer strukturalne diskriminacije se vidi na otkupu stanova. Po pravilu stan je na ime oca ili sina, iako muškarci češće idu u rizične poslove ili zalažu imovinu”, kaže Dragana Petrović.

Vladimir Goati, savetnik u Institutu društvenih nauka i predsednik „Transparentnosti Srbija”, kaže da su lokalne skupštine 2002. godine donele zakon kojim su poslušale predlog EU o 30 odsto žena, ali je ta kvota kasnije smanjena na 20 odsto. Goati predlaže da u slučaju da žene ne budu izabrane, što se često događa u proporcionalnom sistemu, neko stranačko telo treba da ih kooptira. U zakonu za Beograd predlog je bio da na listi svako treće ime bude iz kategorije manje zastupljenog pola, ali najbolje bi bilo da se partijskim statutom predvidi da, na primer, glavni odbor može da ih kooptira, kaže Goati.