Dah prošlosti

Jutro posle nove donatorske večere za izgradnju Hrama svetog Save koju je organizovao predsednik Srbije Boris Tadić i dan nakon posete srpskog premijera Vojislava Koštunice manastiru Hilandaru, Svetislav Travica je Danasu poslao aforizam "bežeći od prošlosti može nam se dogoditi da je stignemo". Moguće je, naravno, da dva narečena događaja nisu inspirisala aforističara, ali nema sumnje da je njihova retorika, pa i izvesna mistika kojom su odisali, više nego dovoljna za zaključak o budućem sustizanju pošlosti.

Ostave li se za tren po strani pesništvo akademika Matije Bećkovića, skupa sa insinuirajućom sintagmom o biografiji svetog Save i geografiji Srbije, pomirljiva namenska beseda patrijarha Pavla, pa i nadahnuta odbrana budućnosti koju je pred pomodnim ktitorima izveo vaterpolista Danilo Ikodinović, ostaje gorak utisak arhaičnosti koju Srbiji nude njena dva prvaka. Dah prošlog potcrtava Tadićeva "ponuda" studentskim parovima venčavanja u Hramu svetog Save. Nesmotreno pretvoren u pravoslavnog domaćina, predsednik zaboravlja da u Srbiji nema državne religije i da su u njegovoj nadležnosti i studentski parovi inih vernika, pa i ateista, te da bi svima njima bolje pasovala kakva stipendija, posebno ona uz koju ide i posao, pokoji namenski studentski dom ili stambeni kredit, makar i sa donatorskim novcima. Treba li podsećati da su sem u rigidno religioznim zemljama, velelepne bogomolje pluskvamperfekat, a da moderna država svu moć, pa i okupljanja donatora, usmerava ka modernim ciljevima. Zadržavanju obrazovanih mladih ljudi, na primer.

Po istom principu poštapanja tradicijom, Koštunica je u Hilandaru Srbiji obećao još jednu rundu neizvesnosti. Premda je u danu kad Kontakt grupa otvara završni proces određivanja konačnog statusa Kosova i Metohije nepopularno zameriti premijeru što je u "najsabornijem našem manastiru" ponovio rešenost Srbije "da sačuva Kosovo i Metohiju i da je jasno da nema otimanja dela naše teritorije i podele Srbije", njegovo naglašeno rodoljublje sluti - visoku cenu. Moglo bi se čak reći da ova ne baš saborna zakletva neugodno podseća na ne tako davnu referendumsku igru sa stranom čizmom na srpskoj zemlji koja je, podsetimo, bila uvod u bombardovanje SRJ. Treba li još dodati da akademska sintagma o biografiji i geografiji budi blisko sećanje na memorandum SANU koji je poslužio kao partitura za Miloševićevu ratnu pesmu?