Rak traži i psihološku pomoć

Borbu dece, roditelja i lekara s tom bolešću otežava činjenica da im u većini zdravstvenih ustanova nije dostupna i pomoć psihologa. Slavici Cvetković i njenom suprugu početkom septembra lekari su saopštili da je njihov osmogodišnji sin oboleo od akutne leukemije.

Porodica Cvetković iz Vranja je iste noći doputovala u Beograd. Na Onkološkom odeljenju Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj, gde se dečak sada leči, nema psihologa koji bi pomagao roditeljima i detetu objasnio šta mu se zapravo dešava.

"Kako mu objasniti da više ne ide u školu, šta zapravo on radi ovde u Beogradu, koliko će biti ovde, zašto smo samo nas troje tu, uključujući supruga, zašto smo ostavili malu Anđelu, koja ima 14 meseci, u Vranju. Kako da mu objasnim dejstvo nekih citostatika, nadutost u licu, klecanje kolena. Šta ja da mu kažem?", kaže majka dečaka.

Pacijenti i njihovi roditelji pomoć psihologa nemaju ni u Institutu za majku i dete. Jedini pozitivan primer u Beogradu je Dečije odeljenje Instituta za onkologiju, gde kao psiholog radai Tamara Klikovac. "U prvom razgovoru se trudim da objasnim detetu gde je, da pokušam da mu objasnim šta ga čeka u lečenju, koliko će to lečenje trajati i kakve posledice, makar one prve posledice, može da očekuje od hemoterapija, a te prve posledice se najčešće odnose na promenu telesnog izgleda, gubitak kose, eventualno promenu boje kože, promenu telesne težine itd", kaže ona.

Adolescenti posebno teško prihvataju činjenicu da školsku sredinu, vršnjačke grupe, kafiće i diskoteke sada treba da zameni Onkologija. Roditelji obolele dece su se organizovali, pa kroz razgovor i razmenu iskustava sami dolaze do zaključaka kako da se izbore sa onim što se dešava u njihoj glavi i koji je najbolji način za ublažavanje detetovih  trauma.

Predsednica Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka Irina Ban, čije se dete od raka izlečilo pre 12 godina, kaže da udruženje i dalje nema prostorije, da je rad volonterski, ali da roditeljima mnogo znači. "U toj priči cela porodica trpi. U razvijenom delu sveta se prave brošure, pisana uputstva i pomaže se braći i sestrama obolele dece, babama i dedama, tetkama, strinama jer su svi ugroženi, i to ne za dva dana, ugroženi su godinama i za ceo život. I psiholog je potreban, kako na početku, psiholog je meni sada potreban posle 12 godina, jer ja još ne znam odgovore na mnoga pitanja“, kaže ona.

Na dečijem odeljenju Instituta za onkologiju leči se oko 100 obolele dece. Načelnik Zoran Bekić kaže da dve trećine biva trajno izlečeno, a da prisustvo psihologa pomaže svima. "To se ne odnosi samo na decu, nego i na očeve i majke obolele dece i na osoblje. Prema studijama u SAD posle 15 do 20 godina se izgori i sagori u tom delu posla bez adekvatne pomoći kliničkog psihologa“, kaže on.

U Ministarstvu zdravlja kažu da je reformom predviđeno da i u Srbiji postane standard da u zdravstvenim ustanovama, pogotovo onim koje se bave lečenjem dece, rade i psiholozi, defektolozi i socijalni radnici. Međutim, nije poznato kada će reforma odraziti u praksi.