«Guča» forever - «EXIT» zauvek

To je kao kad naručuješ kafu u nekom od ugostiteljskih objekata u Srbiji - «turska ili espreso»? Ili možda «srpska» ili «espreso»? Naša ili njihova, prava ili izmišljotina, dobro ili loše...

Postoje dve verzije današnje Srbije. Izdaleka izgledaju kao potpuno odvojene celine, jedna drugoj suprotne iako potiču sa istih izvora i žive jedna uz drugu.

Prve (njima je važno da uvek budu prvi) odlikuje njihovom glavom smišljena premisa «pravo srpsko». Tvrde da su tradicionalisti, «pravi» Srbi (nasuprot onima što su «krivi», valjda), domaćini, patriote, pobratimi sa Rusijom i Kinom, pobednici Balkanskih ratova, zemljaci Nikole Tesle, Vlade Divca i Cece Ražnatović. Njima je na dušu najviše «legao» slogan kampanje za jedno domaće pivo «svetsko, a naše». Prisvojili su ga kao «srpsko, a naše». Kad su veseli mešaju «Smederevku» i kiselu vodu, zimi svadbarski kupus i vanilice, izbegavaju auto-put da ne plaćaju putarinu. Da se od njih to zahteva pristali bi da im i profesija bude – Srbin, a glavni grad Guča i za gradonačelnika bi izabrali Velju Ilića.

Drugi (ne bune se kad ih smestiš na drugo mesto) odlikuju se sami sobom. Lupali su u šerpe da bi zaglušili lažni «Dnevnik 2» pre deset godina, šetali ulicama uz lidere «svoje» opozicije, umesto letovanja na moru kupovali su kompjutere, gnušaju se «primitivaca» oko sebe, za glavni grad izabrali bi «Egzit», a za gradonačelnika Čedu Jovanovića. Drugi govore strane jezike, surfuju Internetom i ne traže kidanje glave NVO aktivistima koji se zalažu za izručenje optuženih Haškom tribunalu. Njihovi slogani ne potiču sa TV-a, pre sa tribina stadiona na kojima «mogu da im puše...», a popularno je i da uz viski «trgnu» «Guaranu».

Ekstremni su i prvi i drugi kada (zamišljajući Srbiju) u njoj vide samo sebi bliske, samo pripadnike svoje «grupe», kada u Srbiju budućnosti kreću jedni iz Guče, a drugi sa «Egzita». Njihovi se putevi, dabome, ne ukrštaju i bivaju jedni drugima veće prepreke od onih pravih prepreka koje pred lepšom i boljom Srbijom u budućnosti, sada stoje. Nema buduće Srbije u koju će bilo ko od njih stići, pre nego što Guča dođe na «Egzit», i «Egzit» stigne do Guče.

*****

Malo je toga u čemu će se jedni i drugi složiti, ali sasvim sigurno neće osporavati da je Srbija oduvek imala svoje podele. Svaka Srbija ih je imala – i u ranijim vekovima, i u Titovo vreme, i za vreme ratova, i pod Slobom, i za vreme bombardovanja, i dok je Đinđić bio živ...ima ih i danas. I nisu podele same po sebi toliki problem, koliko nespremnost prvih i drugih da – zarad buduće Srbije kakvoj će i Evropa ukinuti vize – odbace ponešto od sebe i prihvatajući one druge postanu novo jedinstvo, nova Srbija kakvu danas usamljeno i nervozno svaka grupa, otuđeno, skriveno od ove druge, zamišlja.

Kada prvi pristanu da budu nekada i drugi, da ne mrze druge, da im se približe, dogovore i udruže, kada drugi smanje netrpeljivost prema prvima, kada razmene čaše, glasačke listiće, e-mail adrese, misli i osećanja – njihovi će se planovi o budućoj Srbiji, sresti.

Lako je smišljati sastav Vlade Srbije kada se ovo jednom desi. U zavisnosti od toga kada će se tačno desiti. I važnije je i fundamentalno značajnije pitanje «kada će se prvi i drugi u Srbiji sresti?» od pitanja «kada će Srbija postati članica Evropske unije?». Moguće je, takođe, da je reč o istom pitanju postavljenom na drugačiji način.

Da se razumemo – ne volim što ne pripadam prvima, tačno koliko ne volim što jednim delom pripadam drugima. Ni prvi ni drugi ne znaju koju himnu da pevaju kad reprezentacija istrči na teren. I dok ceo svet posle slova, plivanja i vožnje bicikla nauči reči nacionalne himne – prvi i drugi u našem slučaju još uvek utvrđuju jesu li partizani po šumama jurili četnike (zbog čega treba da pevamo njihovu himnu) ili su četnici po gorama ganjali partizane (zbog čega bi u skladu s tom tradicijom trebalo da pevamo njihovu himnu, pred fudbal). Svejedno da li nam nacionalni tim pobedi ili izgubi, najljući boj vojuju prvi i drugi, jedni s drugima, babe s dedovima, preci sa budućim pokolenjima, grbovi sa zastavama.

Srbija je siromašna, a među siromašnima su i jedni i drugi. Među bolesnima takođe. Prvi i drugi isti su ljudi, čine isti narod, građani su i seljani podjednako – ali njima to nije prihvatljivo. Dive se (svak na svoj način) sposobnosti Evrope da pomeša 25 zemalja i više od 40 nacija i da ni u jednom trenutku ne bude napetosti, a pogotovu ratova. Prvi protiv drugih u Srbiji stalno su u ratu, makar u pripravnosti jedni zbog drugih. Njima je sjedinjavanje kao i poraz, doživeli bi to poniženjem, šutiranjem u dupe, pred svima. Na balkanskoj pijaci taštine nismo spremni da trpimo konkurentnost drugih taština, sami sebi najzanimljiviji smo proizvod, problem i bolest.

Tradicionalisti, oni što ih zovemo «prvi», zaklinju se u četiri ocila (mada manji broj njih zna šta znači ocilo, a svega 5 odsto njih ga je ikada videlo ili držalo u ruci). Za njih nema spora da «samo sloga Srbina spasava», ali im slaganje ne ide od ruke nikako. Na rečima su demokrate, tolerantni i Srbi, a na delu su prgavi, netolerantni i «pravi» Srbi.
Drugi pate od druge, ipak slične, vrste bolesti - isključivi su. Ne gledaju TV kanale na kojima se petkom vrti narodni šou što oduševljava prve. Svoju tradiciju drugi smatraju neadekvatnom za javnu upotrebu, na slave odlaze sa bombonjerama i CD-ovima Eminem-a kao poklonima, unose elemente urbanog u prirodna bogatstva Srbije samo da bi prvima napakostili, a nikako sebi i zemlji dobro doneli. Oni prve ne «gotive» jer su takvi kakvi su i odbacuju sve što je u vezi s njima.

*******

I dok su jedni prvi, a drugi druguju – Srbija zamišlja samu sebe dok pred evropskim ogledalom pozira utvrđujući ima li na sebi više celulita, silikona ili previše šminke.

Da pošteno čovek pita i prve i druge o njihovom (možda) zajedničkom životu u Srbiji za deset godina, slegali bi ramenima (prvi) i odmahivali glavom (drugi). A 21. vek nema milosti. Srbija odmiče dalje po prirodi stvari, okrećući se zajedno sa planetom, vrteći se prilično brzo ka novom desetleću.

Zamislimo Srbiju recimo, 2015. godine. Hajde, zamislimo je – pa pitajmo i prve i druge šta oni misle o ovom «zamišljanju» i kako o sebi misle u takvoj Srbiji.

- Srbija pred ulaskom u EU – poslednji poziv Brisela za ispunjenje uslova za punopravno članstvo.
- Automobilom evropske marke, strani turista s «Guči» naočarima kineske proizvodnje, ulazi u Srbiju, recimo na graničnom prelazu Horgoš. Kupuje auto-kartu i u njoj čita: od Horgoša (severna granica) do južne granice Srbije (recimo, granični prelaz Merdare) ima 545 km. «Zeleni karton koji ste ovde kupili ne važi na teritoriji našeg južnog suseda Republike Kosovo – Srećan put, želi vam AMSS».
- Dnevnik 2 RTS-a u (naravno) «pola osam» javlja: «Narodna skupština Republike Srbije, danas je u Beogradu na svojoj 8.567 redovnoj sednici većinom glasova usvojila Zakon o sklapanju homoseksualnih brakova u Srbiji. Za ovu odluku glasalo je...»
- Crnogorski predsednik Milo Đukanović proslavio 53 rođendan u krugu porodice, prijatelja i gostiju iz poslednjeg kruga takmičenja mladih zvezda «Grand šou-a».
- Vlasnik «Elektroprivrede Srbije» Bogoljub Karić najavio da će struja u Srbiji (zbog pada vrednosti njegovih akcija u Njujorku) poskupeti 12 odsto
- Međunarodni tribunal u Hagu prvi na listi najzaduženijih međunarodnih organizacija. Predstavnik Tribunala kaže: «Da smo Karadžića i Mladića uhapsili 2006. godine, sve bi bilo drugačije».
- Ministar kulture i informisanja Željko Mitrović oslobodio plaćanja poreza izdavačku kuću «POKOJ» iz Trstenika.

Dalje dopisujte sami. I zamišljajte. Slobodno zamišljajte Srbiju, zamišljajte je za deset, petnaest ili više godina. Samo da ne bude kakva je danas – pomalo kineska, suviše burazerska, usporena, pijačna, aferaška...

Neka bude naša.