Više od bilo čega drugog, ovo je nezadovoljstvo omogućilo jednom penzionisanom filmskom staru, koji nije bio poznat po svom intelektu, u partiji sa znatno manje članova od protivničke Demokratske stranke, da porazi tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država.
Pre pet godina pad Slobodana Miloševića i početak stvarne demokratske tranzicije u Srbiji oduševili su svet. Sledeće godine dogodila se čitava serija pozitivnih koraka koji su ojačali uverenje da će Srbija uskoro biti vodeći faktor stabilnosti u regionu s robustnim ekonomskim rastom. Kako daleko izgledaju ovi dani! Tužan je komentar da bi, ako danas upitate srpski narod da li mu je sada bolje nego pre pet godina, depresivno visok procent odgovora takođe bio "ne".
Više od bilo čega drugog, ovo objašnjava rastuću popularnost radikala i nove političke partije Bogoljuba Karića. Niko od njih nije bio uključen u vlade tokom poslednjih pet godina. Neki ljudi, u očajanju, traže olakšanje iz bilo kojeg novog pravca. Drugi su jednostavno izgubili nadu, postali apatični ili cinični kad je u pitanju čitav politički proces. Ovo znači da će na predstojećim izborima glasati manje ljudi, a oni koji to budu učinili biće manje skloni da podrže partije koje su trenutno na vlasti.
Gledano očima međunarodne zajednice ili finansijskih institucija kao što su Svetska banka ili MMF, slika je vrlo različita. Oni mogu ukazati na mnoge stvari po kojima je Srbija danas u daleko boljoj formi nego što je bila pet godina ranije.
Državni i komercijalni dug zemlje reprogramiran je i velikim delom oprošten. Dinar je stabilizovan. Dohodak po stanovniku je gotovo udvostručen. U zemlju su prispele znatne strane investicije i privatizovano je mnogo više od 1.000 preduzeća. Ponovo su uspostavljeni diplomatski odnosi sa svetom, i EU se upravo složila da započne pregovore o budućem ulasku Srbije i Crne Gore. Pet kilometara široka zona kopnene bezbednosti oko Kosova uklonjena je, a saradnja s vojnicima NATO i KFOR znatno poboljšana. Mnoga od poznatih ubistava iz Miloševićeve ere razrešena su, a njihovi počinioci uhapšeni.
Ali, pokušajte da kažete sve ovo gorepomenuto vozaču taksija u Beogradu, koji radi tri različita posla kako bi pokušao da sastavi kraj s krajem za sebe i svoju porodicu. Ili bilo kom penzioneru ili nekom drugom ko živi od fiksnih primanja koja nisu dovoljna da pokriju ni troškove osnovnih potrošačkih proizvoda, nakon što je ukinut sistem subvencija za ove produkte. Ili bilo kome među hiljadama mladih ljudi koji imaju obrazovanje, ali ne i mogućnosti za posao. Školski i zdravstveni sistemi su u strašnim nevoljama. Korist od srpske ekonomije i dalje pritiče samo nekolicini, čije je ogromno bogatstvo u velikom kontrastu sa životima običnih ljudi.
Slobodan Milošević bio je 2000. poražen ne zbog svojih političkih akcija, već zato što su ljudi bili siti življenja u propaloj ekonomiji i što su verovali da je Demokratska opozicija Srbije (DOS) bila ključ za velike količine zapadne finansijske pomoći i radikalno poboljšanje životnog standarda gotovo preko noći. Očekivanja su bila previsoka, a izazovi preveliki.
Ali, tu nije kraj loših vesti. Fundamentalna politička pitanja s kojima se Srbija suočavala 2000 - budućnost Kosova; moguća nezavisnost Crne Gore; saradnja s Međunarodnim tribunalom za zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY); i 600.000 izbeglica i razmeštenih lica koji žive, bolje reći životare širom Srbije - još i danas su isto toliko otvorena i nerešena kao što su bila pet godina ranije.
Dobro se sećam vremena kad sam prvi put dobio zadatak da vodim novu kancelariju u Budimpešti, koja se 2000. u odsustvu diplomatskih odnosa bavila našim vezama s Beogradom i Crnom Gorom. Moji prvi brifinzi opisivali su koliko je opozicija Miloševiću bila beznadežno podeljena i kako nikad nije propuštala priliku da nađe razloge za podele i nastupanje u različitim pravcima u ključnim trenucima tokom devedesetih godina. Njima na veliku čast, politički lideri koalicije DOS ostavili su istoriju iza sebe, ostali ujedinjeni i usredsređeni tokom izborne kampanje i zadobili pobedu koju su Milošević i mnogi u međunarodnoj zajednici smatrali nemogućom. U stvari, prevelika Miloševićeva samouverenost u slabost opozicije bila je pre svega to što je uzrokovalo da napravi fatalnu grešku i zakaže prevremene izbore.
Kada pogledam u prošlost da vidim šta je pošlo naopako i zašto je Srbija tamo gde se danas nalazi, polazna tačka moraju da budu ogromne razlike u stavovima koalicije DOS, koja je u stvari počela da se lomi čak i u trenutku kad je Milošević konačno kapitulirao. Velika podela između partija i ličnosti Vojislava Koštunice i pokojnog Zorana Đinđića učinila je da reformski proces bude i teži i neravnomerniji i da zavisi od nekog ministarstva i ministra. Tokom vremena različitim putevima krenuli su i drugi članovi koalicije DOS i ona je sada jednostavno istorijsko sećanje.
Nema sumnje da su razlike među ovim partijama znatno umanjile operativnu delotvornost ne samo Đinđićeve i Živkovićeve vlade, već smatram i sadašnje vlade. Ona, naime, izgleda troši suviše svog vremena i energije da poništi mnogo od onoga što su ostvarile te ranije vlade, ili pokušava (uglavnom neuspešno) da poravna račune sa svojim političkim rivalima iz tih dana.
Drugi razlog je taj što su sve vlade nakon 5. oktobra 2000. bile prisiljene da se suoče sa izuzetno osetljivim političkim pitanjima, kao što su tretman albanskih zatvorenika, pitanja vezana za Haški tribunal i status Kosova i Crne Gore. Bavljenje ovim problemima zahteva ogromne količine političkog kapitala, kao i operativno vreme ključnih članova svih vlada.
Mada nijedan od ovih izazova nije mogao da bude izbegnut (što su sve vlade želele da učine), nema sumnje da je način na koji je međunarodna zajednica postupala u ostvarenju svojih ciljeva o pitanjima Kosova, i naročito Haški tribunal, ponekad bio kontraproduktivan i destabilizujući. Pored toga, godine komunizma, vladavina Miloševića, sankcije, kampanja bombardovanja, godine medijske manipulacije i decenija izolacije učinili su da srpski narod u svakom slučaju pruža veći otpor na teškom putu demokratske tranzicije.
Konačno, i najvažnije - uprkos tome što su tokom svih pet godina postojali ekonomsko-finansijski timovi koji su stalno sticali poštovanje Svetske banke i međunarodne zajednice, svih preduzetih akcija i sve pomoći koju su pružile Sjedinjene Države, Evropska unija, druge zemlje i međunarodna finansijska zajednica - privreda nije doživela uspon. Ona i dalje hramlje i ne daje neophodne resurse za poboljšanje socijalnih programa, niti stvara nove poslove koji su Srbiji očajnički potrebni.
Kako je ovo moguće, imajući u vidu količinu pomoći koja je ušla u zemlju i rad bukvalno stotina savetnika iz međunarodne zajednice? Isto pitanje možete postaviti u Crnoj Gori, Bosni, na Kosovu i u Makedoniji.
Verujem, pre svega, da niko u međunarodnoj zajednici nije postavio delotvornu formulu za stimulisanje ovog rasta. Ili, svakako nije učinio da pristajanje na takav neki program bude pitanje broj jedan na bilo kom sastanku s visokim vladinim zvaničnicima. Drugo, pola stoleća komunističkog nasleđa snažno je i još utiče na stavove i razmišljanja prosečnih radnika, menadžera i vladinih zvaničnika. Ima nekoliko različitih modela uspešnih i konkurentnih međunarodnih ekonomija, uključujući Sjedinjene Države, Japan i zemlje Evropske unije. Oni imaju mnogo sličnosti u tome što omogućuju podršku i ohrabrenje privatnom preduzetništvu na bukvalno stotine načina koji se ne primenjuju u ovom regionu. Nije dovoljno samo dozvoliti privatne aktivnosti, one se moraju ohrabriti i stimulisati kao što se to čini s krhkom biljkom koja počinje da cveta. Pored toga, sine qua non ekonomskog rasta, njegovi apsolutni osnovi jesu zdrav, pošten i delotvoran pravni sistem; kristalno jasna i transparentna poslovna praksa; i daleko niži sistem oporezivanja. Upravo ovakve stvari nedostaju u ovom regionu.
Da sumiramo, obećanje 5. oktobra 2000. i stvarni konkretni koraci preduzeti tokom naredne godine stvorili su nade i očekivanja ne samo u Srbiji, već i u regionu i svetu. To je sada - kod mnogih - zamenjeno razočaranjem, apatijom i obeshrabrenošću. Postoji izvesna mogućnost - ali ne i neizbežna - da će radikali doći na vlast u narednih par godina, možda i zbog produžetka sadašnjih trendova koji podsećaju na period što je prethodio padu Živkovićeve vlade ili kao rezultat budućih odluka o Kosovu. Dugoročna budućnost Srbije može biti svetla, ali kratkoročni izgledi ostaju neizvesni i teški.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 1
Pogledaj komentare