Monopoli lokalni, cehovi globalni

Još proletos, kada se tek naziralo nezadovoljstva Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), bivša guvernerka Narodne banke Srbije dr Kori Udovički je procenjivala da je jedan od uzroka visoka javna potrošnja. I to ne samo ona na državnom nivou, već možda još i više javni izdaci na lokalnoj razini.

Po njenom mišljenju, skupe i slabe usluge javnih preduzeća su dodatna omča oko vrata srpske privrede, pa je MMF insistirao na ozbiljnijem i vidnijem restrukturiranju javnog sektora. Ne bi se moglo reći da u Vladi Srbije nije postojala želja da se to i učini, ali je slaba država ustuknula pred snažnim političkim otporom lokalnih sredina.

Do takvog zaključka vodi obilje argumenata. Projekcijom budžeta Srbije za 2005. godinu predviđen je deficit od 20,5 milijardi dinara. Letošnjim rebalansom taj deficit je pretvoren u suficit od 32,2 milijarde dinara. Procenjuje se da su višku u državnoj kasi kumovali povećani fiskalni prihodi (uvođenje PDV-a), ali, u određenoj meri, i skresani rashodi. Mada se moglo čuti da je zahtev MMF-a da se štednjom državni rashodi u sledećoj godini smanje za dodatnih 10 milijardi neostvariv, ipak je predlogom budžeta za 2006. planiran suficit od 39,6 milijardi dinara, što govori da se Vlada Srbije saglasila sa procenom da ima prostora za štednju.

Savetnik za strana ulaganja dr Milan Kovačević smatra da su za MMF problematični, kako struktura javne potrošnje, tako i nivo plata u javnim preduzećima. Da li se može očekivati da će državnim primerom - smanjeni transferi prosveti, zdravstvu i vojsci - krenuti i lokalne vlasti? Odnosno, da li će stezanju kaiša biti izložene opštinske strukture i lokalna javna preduzeća?

Ekonomski analitičar Stojan Stamenković tvrdi da su, paralelno sa državnim pokušajima štednje i smanjenja broja zaposlenih u javnim preduzećima, poskupele usluge komunalnih firmi i značajno porastao broj zaposlenih u njima. Ministar trgovine dr Bojan Dimitrijević je početkom godine zapretio lokalnim samoupravama da će, ne učine li one to, Vlada Srbije posebnom uredbom obuzdati maniju trošenja i monopolsku bahatost komunalnih preduzeća.

U aktuelnom nadmudrivanju sa MMF-om, ministar finansija Mlađan Dinkić izašao je sa zanimljivom idejom. Navodno, društvu iz Vašingtona ne smeta namera da se izmiri dug prema penzionerima, već mogućnost da se time dodatno napregnu državne finansije. Kako na rashodnoj strani budžeta nema mesta za “uštinuti”, Dinkić predlaže da država zavuče ruku u opštinske i gradske kase, jer tamo leži nepotrošeno 7,3 milijarde dinara. Rezon je dobar, samo se postavlja pitanje kako zamišljeno ostvariti. Ako ministrova olovka može negde da izbriše, a negde da pripiše, ne vraća li nas to u Miloševićevo vreme neograničene državne moći. I ne vodi li to apsurdnoj selektivnosti: oni koji su trošili mogu da nakrive kapu, oni koji su štedeli biće kažnjeni oduzimanjem!?

Da li državne ekonomske vlasti imaju efikasnije instrumente od nepopularnih uredbi, kojima se na kratko gasi požar i postižu tanki dugoročni efekti. Za ekonomske stručnjake pravo rešenje je privatizacija javnih preduzeća, pa ne treba da čudi što MMF stalno pominje potrebu ubrzavanja privatizacionog posla. Međutim, čak i kad bi se prilježno pristupilo privatizaciji javnih preduzeća, država bi morala da stvori uslove za jačanje konkurencije i na tom polju. Argentinskom ekonomskom sunovratu, između ostalog, doprinelo je i to što je privatizacijom javni monopol samo zamenjen privatnim.