Irački put prema uspehu ili katastrofi?

Veliki odziv na iračkim izborima u januaru uprkos zastrašivanju i nasilju, zajedno s prvim demokratskim koracima u nekoliko zemalja Bliskog istoka, podstakao je nade mnogih širom sveta da bi intervencija u Iraku mogla imati pozitivan ishod, i pored početnih neslaganja o tome koliko je bila mudra. Ako izabrani parlament bude mogao da formira reprezentativnu, funkcionalnu vladu i usvoji ustav, postojala je nada da će pobunjenici vremenom izgubiti podršku i kredibilitet, a Irak postati snaga demokratskih promena u regionu.

Taj izliv optimizma sada počinje da bledi. Nakon višenedeljnih pregovora među potencijalnim koalicionim partnerima, novi kabinet položio je zakletvu u utorak s najmanje šest još nepopunjenih mesta. Najugledniji predstavnik sunita, potpredsednik šeik Gazi al-Javar, bojkotovao je ceremoniju u znak protesta zbog produžene blokade sunitskih kandidata za ključne pozicije ministra odbrane i druge položaje u kabinetu. Pošto strpljenje ističe na svim stranama, sve je više pretnji onih sunita, koji žele da učestvuju u vladi, da će se povući ukoliko njihovi zahtevi ne budu ispunjeni. Ukoliko se ne može pronaći kredibilan način da se sunitima da legitimni deo u novoj vladi i mogućnost da u njoj učestvuju, ugrožen je čitav ovaj napor.

Lako je shvatiti zašto ovo ostaje ključni kamen spoticanja. Manjinski suniti imali su punu kontrolu nad Irakom tokom decenijama pod Sadamom Huseinom i njegovom Baas partijom. Sadašnji premijer, Ibrahim al-Džafari, morao je da pobegne iz zemlje da bi izbegao hapšenje i verovatno pogubljenje. Mnogi Kurdi i šiiti žele da očiste vladu i snage bezbednosti od svih koji su na bilo koji način bili povezani s Baas partijom. Učiniti to, međutim, verovatno bi dovelo do toga da suniti ne daju dovoljnu podršku vladi da bi mogla da uspe.

U međuvremenu, približava se 15. avgust, krajnji rok da parlament odobri novi ustav. Takođe se bliži datum decembarskih izbora za regularni parlament koji bi imao pun petogodišnji mandat. Formiranje funkcionalne vlade s koalicionim partijama samo je prvi od mnogih koraka potrebnih da Irak učine demokratijom na delu, čak i u najlabavijoj interpretaciji ovog termina, ali ako se to ne dovrši i sve dok se to ne dovrši Irak ostaje u čistilištu. Imajući u vidu decenije totalitarne vladavine, radikalne razlike između koalicionih članova u smislu istorijskih iskustava, ciljeva i religije, nije iznenađujuće što se ovaj korak pokazao toliko izazovnim.

Pored toga, to je nešto što treba da urade sami Iračani ako se želi bilo kakav uspeh. Mada je previše rano za paniku, vreme je za pitanje - mogu li se ovi krajnji rokovi realno ostvariti? Po dekretu koji je sada na snazi, postoji mogućnost jednokratnog šestomesečnog produžetka za gorepomenute korake i sada izgleda izvesno da će on biti neophodan.

Postoji mnogo ozbiljnih zabrinutosti. Pre svih, pobuna je i dalje snažna i delotvorna, kao što tragično pokazuje broj poginulih u akcijama bombaša samoubica u poslednjih nekoliko dana. Sve dok je tako, sposobnost vlade i međunarodne zajednice da vreme i izvore posvete krajnje potrebnim popravkama i poboljšanju infrastrukture i ekonomije ostaje oštro ograničena. Veći deo novca početno dodeljenog za poboljšanje infrastrukture i popravke, na primer, ili nije potrošen ili je bio usmeren na potrebe bezbednosti. Pored toga, činjenica da je pobuna gotovo potpuno sunitskog porekla podiže napetosti - i antagonizam - u kurdskoj i šiitskoj zajednici, pošto su pobunjenici pomerili svoje mete i međunarodnoj zajednici priključili velike delove obe ove grupe. Bomba samoubice koja je prošle srede ubila 60 potencijalnih kurdskih regruta za policiju samo je poslednji takav primer.

Drugo, sve više zemalja pokazuje želju da povuče svoje trupe u bliskoj budućnosti ili čak ima definitivne planove da to učini. U trenutku pisanja ovog teksta, britanski glasači izlaze na izbore uz podatke o najnovijem padu podrške Toniju Bleru upravo zbog britanske uloge u invaziji. Iako nije verovatno da će Laburistička partija izgubiti kontrolu u Parlamentu, ako se to dogodi rezultat će gotovo sigurno voditi sličnom scenariju koji je doveo do promene vlade u Španiji, to jest, povlačenju britanskih snaga.

U međuvremenu, šef američkog Generalštaba združenih snaga iskreno je priznao da neočekivano trajanje iračke ekspedicije iscrpljuje vojsku i smanjuje njene sposobnosti da se nosi s problemima širom sveta. Sve je teže ostvarivanje ciljeva uz regrutovanje za potpuno dobrovoljačku vojsku u SAD. Pored toga, situacija s kojom se suočavaju vojne snage u Iraku - delujući u osnovi kao okupaciona sila - nije zdrava za bilo koju armiju. Nivo morala u vojsci opada, a raste mogućnost za incidente kao što su oni koji su se dogodili u zatvoru Abu Graib.

Pritisak da se započne s povlačenjem američkih trupa nastaviće da jača čak i ako bezbednosna situacija na terenu to ne bude opravdavala. Iza toga delom stoje domaće američke zabrinutosti, ali i činjenica da prisustvo okupacionih snaga više nego bilo šta drugo daje legitimitet pobunjenicima. Tako su naše snage u procepu: u trenutku kada ih napušta sve veći broj naših početnih saveznika, one ne mogu da odu jer bi odlazak sada gotovo sasvim izvesno doveo do građanskog rata, pa čak i potencijalne invazije susednih zemalja kao što su Turska i Iran; one su takođe potpuno svesne da pobunjenici od našeg prisustva imaju samo koristi.

Konačno, duboke razlike između tri glavne grupe ostaju snažne kao i ranije i nisu postignuti nikakvi proboji pa čak ni početni koraci prema njihovom razrešavanju. Činjenica je da su praktično svi teški problemi s kojima su suočeni Irak i njegove tri glavne grupe tokom više meseci okupacije i privremene vlade premijera Alavija namerno bili zanemareni. Ovi problemi uključuju budućnost naftom bogatog grada Kirkuka (koji potražuju i Kurdi i suniti, s Turskom koja se potpuno protivi kurdskoj kontroli); ulogu islama i stepena buduće sekularnosti države; regionalne granice; moć i ovlašćenja centralne vlade i regiona; i podelu prihoda dobijenih od prodaje nafte. Iznad svega ovog lebdi očigledna želja Kurda da dobiju što je moguće više autonomije koja bi konačno dovela do nezavisnosti.

Sve ovo znači da su narednih 12 do 14 meseci ključni za Irak i čitav Bliski istok. Ima mnogo mogućih scenarija kako će se ovo rasplesti i mnogi od njih nisu dobri. Irački političari, koji imaju konačnu odgovornost za ovaj proces, nalaze se pod ogromnim pritiskom njihovih izbornih tela. Odlučnost susednih zemalja kao što su Turska i Iran da Iraku nametnu sopstvene ciljeve takođe ostaje izuzetno ozbiljan problem. Sjedinjene Države nalaze se u poziciji nekoga ko mora da odigra određenu ulogu, ali su veoma daleko od toga da mogu da nametnu svoju volju. Njihov status supersile izvesno je sveden na samo jednog od mnogih igrača u određivanju iračke budućnosti. Kao i Vijetnam pre njega, Irak se pokazao mnogo lakšim da se u njega uđe nego da se iz njega iziđe, a konačna cena je daleko od toga da bude poznata.