Moba

Ovi lirski stihovi narodne pesme, složićete se, zvuče nekako naivno šaljivo, romantično i bajkovito, i sasvim anahrono. Ipak, događaj od prethodnog vikenda sasvim me je podsetio na ove posleničke rime, pa sam i zavirila u Antologiju narodnih lirskih pesama kako bih pronašla odgovarajući arhetip. Podudarnost koju sam pronašla nije ni 'turska vojska', ni 'mlada, luda', već radenički polet mladih Švajcaraca, koji su se okupili na imanju mog ovdašnjeg prijatelja, na nekakvoj swiss mobi.

Sećam se mobe kao eventa koji, pored radnih akcija i paradne proslave Dana rada, pripada trudbeničkom korpusu YU mitologije. Nasleđena iz «usmenih» vremena, moba je dobrovoljno rintanje kod prijatelja, kuma, rođaka, komšije, uglavnom na zidanju kuće ili vikendice. Podrazumeva dobro raspoloženje, paprikaš, pasulj ili riblju čorbu iz kotlića, gajbu ili dve piva, efikasan i predan rad. Je li tačno da se poziv na mobu, kod Srba, kao ni kumsto, ne obdija, jer je izvesno da će uzvratna pomoć, jednog dana, biti dragocena?  I tako su nicale kuće, vikend-naselja, čitava predgrađa, prema uzoru za-malo-više-od-komšijine, a sve zahvaljujući ovoj humanitarnoj mobilizaciji. Da li zato što je bratstvo-jedinstvo prohujalo s vihorom rata, ili zato što je iz «usmenih» vremena forsiran mit o nebeskom a ne o vrednom narodu, ali tranzicija je ovaj ruralni običaj zamenila građevinskim preduzimačima,... pa šta bude.  Moba je, primereno balkanskom postwar trendu, preživela u nekim NGO formama, u još jednom projektu lokalnog razvoja u Jugoistočnoj Evropi - mobaproject.net. Inicijativa Evropskog skautskog regiona, svakako je lepa i humana akcija, ali prilično daleko od svog autentičnog-'Lako, lako moja silna mobo'-izvora.

Ako se u Švajcarskoj svega 3% stanovništna bavi seoskim poslovima, onda ne treba ni očekivati da je moba deo ovdašnjeg life style-a. A raskošne vile kraj jezera ne podižu se tek na o-ruuuk prijatelja i komšija milionera. Zato sam i bila iznenađena pozivom našeg ovdašnjeg prijatelja na tradicionalne Les journees de Grange Gaby.

Michel živi na starom, porodičnom imanju, u velikoj usamljenoj planinskoj kući, na visini od 1200 metara iznad Ženeve, okružen šumama, pogledom na Mont Blanc, svežim vazduhom, koristi vetar za struju, kišnicu za kupanje, a drva za ogrev. Svakog dana, iz svoje idile, odlazi u grad da uređuje Međunarodnu politiku u lokalnom nedeljniku. Nakon godina provedenih u ratnim i kriznim područjima Iraka, Irana i Afganistana, ugnezdio se, poput orla, na vrhu planine i čini mi se da priprema novu destinaciju za let. Ovaj izuzetno originalan lik, organizovao je veoma originalan event za ove krajeve – pozvao je svoje prijatelje, kolege, rođake, kumove da mu pomognu da pripremi drva za zimu. Odazvali su se svi koji su bili pozvani.

Čitav ovaj moba-vikend najvljen je i organizovan sa svešću o nekakvoj posebnosti, čak sa neskrivenom pretencioznošću da se učestvuje u nečemu Drugačijem. Niko se nije oduševio mojom idejom da je čitav projekat, zapravo, reprezentativna swiss moba, jer ih je to podsetilo, ne na čilo i veselo udruženi rad i druženje, već na La Mob - veliku mobilizaciju početkom Drugog svetskog rata, jedan od najkritičnijih momenata u istoriji ove zemlje. Ali svaki narod, valjda, ima pravo na svoje košmare iz slavne prošlosti.

Program je bio sačinjen, kako i priliči, red rada, red okrepljenja, red zabave, pa opet red rada,... i tako čitav vikend, sa nadnaslovom Nezaboravno druženje. Jedino je izostalo pevanje uz gitaru kraj vatre. Ali velika vatra je napravljena već prve sveže planinske večeri, oko koje se pristigla ekipa upoznavala, ćaskala i grejala. I nakon prvog svetlucavog utiska od varljivog plamena vatre, krenulo je raspoređivanje ko će gde spavati, prebrojavanje kreveta, ćebadi i vreća za spavanje, uputstva kako se što efikasnije umiti sa što manje vode, podešavanje alarma za sutrašnji uranak. Hm, prilično kao La Mob. Sledećeg jutra, za vreme zajedničkog doručka, domaćin nam je saopštio plan rada i podelio nas u brigade sa zaduženjima. Trebalo je sakupiti stabla po šumi, dovući ih do platoa ispred kuće, iseći ih motornim testerama, sekirama i još nekakvim mašinama, i onda ređati u velikoj ostavi. Ja sam bila poslednja u karici, u Lego timu, slažući sveže isečene cepanice, realnih 40 cm duge i, sasvim subjektivno, sve teže kako je dan odmicao. E, a onda je, nakon porcije kuskusa i po koje čaše vina, nastupila ta diferencia specifica, zbog čega je domaćin tvrdio da njegovi Les jurnees de Grange Gaby  nisu tek nekakva seoska moba, već nešto sasvim Drugačije. Naime, projektovane su nam fotografije domaćinovog prijatelja, na temu Romi u Rumuniji, pa se onda i diskutovalo na zadatu temu, pa su se pominjali i Brega i Kusturica. Sledeće veče prikazan je dokumentarni film jednog drugog prijatelja, reportera, takođe nešto na temu egzotične Evrope kakvu ne znamo.

Na kraju, drva su bila isečena i uredno složena a domaćin zadovoljan, i la moba je uspela! Samo umesto da zatraže uzvratnu pomoć od domaćina, čila i vesela družina jednoglasno je dala obećanje da će dogodine doći ponovo. Samo ako Michel ne ode ponovo negde daleko, gde se La Mob piše punim imenom.

Nisam mogla ni da pretpostavim da ću propust, što nisam bila rođena ili što sam još bila mala u vreme velikih moba u Zemlji bratstva i jedinstva, nadoknaditi u razvijenoj Zemlji banaka i čokolada. I kao što je red, moram da odlučim kako da idealizujem ovo prvo mobarsko iskustvo. Dvoumim se između asocijacija na romantičnu scenu mobe na farmi anahronih Amisha u Weirovom Svedoku i misteriozne pilane Packardovih u Lynchovom Twin Peaksu. Kako god, ali vraćam ulogu Log Lady.