Švejk i Kafka

Prisluškivani telefonski razgovori (presretnuti razgovori) koje vode političari predstavljaju poseban žanr komunikacije. Za razliku od onih koji se preko medija obraćaju javnosti oni čiji se telefonski razgovori prisluškuju i snimaju ne mogu se optužiti da ne vode računa o onome kako će njihova razmišljanja delovati na javnost. Kako, uopšte, nešto što je krajnje privatno nekome pripisati kao greh? (Ukoliko, naravno, nema izričite naredbe da se neko likvidira.)

Razgovor izmedju Radovana Karadžića i Dobrice Ćosića koji se čuo u filmu «Život i priključenije Radovana Karadžića» najsočniji je i najsadržajniji deo filma koji nema baš neki sadržaj. (Šteta je što nije datirano vreme kada je razgovor vodjen premda je najverovatnije u pitanju 1994. ili 1995.) Taj je razgovor fascinantan isključivo zbog jedne stvari: zbog gluposti koja naprosto emanira iz svake reči i rečenice dvojice sabesednika. Glupost se, medjutim, sama po sebi  ne može proglasiti za greh. Verovatno najviše zbog toga jer sebe nije svesna. Zbog toga i ne govorimo o etičkim ili moralnim konsekvencama ovakvog privatnog mudrijašenja. U pitanju je jedan koncept mišljenja koji lako prepoznajemo kao svojevrstan nacionalni stereotip.

Zbog toga je on najzanimljiviji.

Šta uopšte saznajemo iz ovog razgovora?

1. Hag je Minhen! (Misli se na Haški tribunal i na Minhenski sporazum Hitler – Čemberlen. Većina istoričara smatra da je ovim sporazumom Hitleru omogućeno da nastavi sa svojom agresivnom politikom i okupacijom Čehoslovačke.)
2. Nije kraj istorije! (Misli se na knjigu Francisa Fukujame «Kraj istorije».) Istorija radi punom parom! Ovde balkanska praksa direktno demantuje Fukujamu. No to je tek početak. Karadžić i Ćosić najavljuju bujanje evropskog nacionalizma i nestajanje čitavih naroda. Ovde poimenično najavljuju nestanak Slovenaca mada je u pitanju opasnost za većinu naroda iz postkomunističke istočne Evrope.
3. Havel je uništio Čehoslovačku! Ovde se misli na razdvajanje Češke i Slovačke. Havel je, kao, tenkovima mogao da spreči izjašnjavanje gradjana  Češke i Slovačke u kakvoj će državi da žive.
4. Havel je mali, a srednjoevropska filozofija je ništa jer u njoj nema sokova. (Nije jasno da li je Havel mali kao pisac ili kao političar – najverovatnije i jedno i drugo u pitanju. Ne zna se tačno o kakvoj je srednjoevropskoj filozofiji reč, pre će biti da se ovde misli na sredjoevropsku tradiciju i kulturu.) Što se tiče nedostataka sokova (i «fundamenta») to neodoljivo podseća na lik ludog generala iz Kjubrikovog filma «Dr. Strendžlav ili kako sam zavoleo bombu» koji je opsednut idejom da komunisti truju Ameriku fluorisanjem vode za piće i time ih lišavaju sokova. (Sokovi su u ideološkoj i nacionalističkoj mitomaniji isključivo libidoznog karaktera.)
5. Dva najizrazitija češka pisca su Švejk i Kafka. Ovde se pod Švejkom misli na Hašeka. Ta dva pisca odredjuju prirodu i karakter češkog naroda. Hašek (Švejk) se samo zajebava dok se Kafka samo žali i okončava istoriju. Uz ovu dvojicu bezuspešnih pisaca utrpava se i Kundera čiji erotizam dosta govori o suštini Čeha.
6. Srednja Evropa nije proizvela ništa originalno. (Nije sasvim jasno da li pod pojmom Srednja Evropa Karadžić i Ćosić misle samo na Češku, Slovačku, Austriju i Madjarsku ili se u njoj nalaze i Poljska, Slovenija i možda Hrvatska.)
7. Srednja Evropa ima samo katoličanstvo, ali je i ono prljavo jer se stalno žali i tuži, a uostalom, ima li ičeg tužnijeg od slovenskog naroda koji je katolički. (Tu su Poljaci mnogo bolji primer od Čeha.)

Razgovor zaključuje Radovan konstatacijom da je sve to kao da si sudaren sam sa sobom. (Misli se verovatno na prirodu i sudbinu slovenskih naroda koji su prihvatili katoličanstvo.)

Radovan Karadžić i Dobrica Ćosić svakako nisu posebno originalni mislioci. Ni Fukujama, ni Hantington, ni Gidens, ni Bauman, ni Ištvan Bibo, njima ni na koji način nisu bliski. (Vitgenštajna da ne pominjemo.) Njihova obaveštenost je kao i obrazovanje – iz pete ruke, preko posrednika tipa Mihailo Marković, Veselin Djuretić, Smilja Avramov... Ono što izvode kao zaključak o pojedinim narodima neće se naravno naći ni u jednoj poznatoj teorijskoj knjizi. Tu umesto literature nastupa «uvreženo» mišljenje koje vlada u jednom delu srpskih institucija. Proces trivijalizacije svega i svačega, pa i društvene teorije, dovodi do opšteg uzajamnog slaganja i javnog odobravanja.  Kad je svojevremeno Slobodan Milošević rekao da će Slovenci biti sluge (konjušari?) u Evropi on, kao i Dobrica Ćosić, nije otkrio ništa originalno. Dosetke i komentari takvog tipa valjali su se godinama pre toga u Udruženju književnika Srbije, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i na mnogobrojnim intelektualnim kružocima širom Srbije.  Samozadovoljstvo «patriotske» inteligencije je ogromno. Svakog dana se u javnosti pojavi neka izjava ili komentar koji su skovani baš u njihovom krugu.

I tako nesretni Hašek i još nesretniji Kafka postaju kovači češke nesreće, možda čak i veći od katoličanstva. Kao što se ništa ozbiljno od društvene teorije i istoriografije nije čitalo, a još manje razumevalo, isto je i sa književnošću dvadesetog veka. U tom se smislu apsolutno ništa nije promenilo od ocene sovjetskih teoretičara književnosti i umetnosti (iz pedesetih godina) o otudjenom karakteru moderne zapadne umetnosti. Modernom je zapadnom svetu duša ne samo bila rascepljena (Džojs, Virdžinija Vulf, Pikaso, Štokhauzen...) nego je i nepovratno bila izgubljena. U takvom svetu je srpska sudbina i osećanje za ep bilo toliko superiorno da nije bilo potrebno više ništa čitati ili istraživati. Hašekova duhovitost i metaforičnost ili Kafkina savršena rečenica i dubina asocijacija bili su sasvim izlišni, jer su bili istorijski potpunu irelevantni za sudbinu češkog naroda. Čehe su okupirali a Srbe kao nisu.

Kada je 68. izvršena poslednja okupacija Čehoslovačke nekoliko stotina hiljada Čeha je emigriralo u Kanadu. Vrlo brzo su tamo, u stranom, dalekom svetu, Česi osnovali svoju izdavačku kuću poznatu kao Grupa 68. Objavljivali su većinom savremene češke pisce: Škvoreckog, Hrabala, Havela, Kunderu... Tiraži tih izdanja na češkom jeziku bila su preko pedeset hiljada primeraka. Jezik i književnost mogu, kad su u pitanju Česi i Poljaci, da održe nacionalnu kulturu i svest i onda kada su najugroženiji nacionalni identitet, ali i nada. Koliko se čitaju Karadžić i Ćosić medju našim ljudima u rasejanju? Koliko su oni održavali plamen nacionalnog identiteta i održavali nadu? (Pogotovo u vreme komunističkog jednoumlja.) Ima li neko predstavu o tome? Pitajte izvoznike naših knjiga. Brojevi su apsolutno zanemarljivi. Što uopšte nije neočekivano. Kad pisci od nacionalnog ugleda kao što je Dobrica Ćosić osećaju takav prezir prema književnosti u celini, a posebno prema velikim, svetskim piscima, kad preziru čitave narode, kulture i cele istorijske epohe, sasvim je normalno da svoj prezir prema izvornoj kulturi i pismenosti prenese na svoje zemljake. Srpski je odnos prema sopstvenoj kulturi i kulturnoj tradiciji direktan proizvod rada čitavih generacija mrzitelja i neznalica koje su svoj uticaj širili, često potpuno nesvesno, preko najznačajnijih kulturnih i obrazovnih institucija. Opšte uživanje u nacionalnim i kulturnim stereotipima postala je mera odnosa prema kulturi uopšte. Zbog toga je objavljivanje razgovora Karadžić – Ćosić značajan dogadjaj koji neće biti lako izbrisati. Posle njega će o  srpskoj intelektualnoj eliti i njene trivijalnosti i neodgovornosti možda početi drukčije da se razgovara. (Ovaj bi razgovor mogao biti uvršten kao obavezna literatura za sve srednjoškolce, na temu: odnos srpske i svetske kulture.) Ovo bi, uostalom, bio poučan eksperiment iz oblasti teorije mišljenja. 

Istovremeno sa saznanjem o vizijama sveta i istorije, istovremeno sa neverovatnom sposobnošću predskazivanja i mudrošću, kod Ćosića i Karadžića postoji jedna apsolutna nesposobnost suočavanja i razumevanja stvarnosti. Oni tako lako «znaju» u kojem pravcu ide svet i Evropa ali su nesposobni da shvate da će Amerikanci da se umešaju i da će NATO  početi da bombarduje položaje bosanskih Srba. Ćosić nosi teško breme budućnosti celog srpstva ali nema pojma da će ga Šešelj koliko sutra javno ismejati u Skupštini a Milošević ostaviti na cedilu. Cvet srpske mudrosti ne haje gde će stati i kojim će putem koračati. On lebdi u sferama koje su daleko iznad običnog i stvarnog. Zbog svega toga i njihove izjave o patnjama i stradanjima srpskog naroda uvek izgledaju tako izveštačeno.

To što iz presretnutih razgovora danas otkrivamo kako je ova mudrost neverovatno plitka i trivijalna takodje je dobar povod da se započne ozbiljan razgovor o intelektualnom nivou i kapacitetu znanja kojim danas vlada politička elita u Srbiji. Sudeći prema izjavama velikog broja političara i javnih ličnosti, situacija je poprilično katastrofalna. Ignorancija, zaslepljenost i trivijalnost glavne su osobine našeg javnog i političkog života. Kao što Karadžić i Ćosić raspravljaju o tome kakav je ko pisac ili narod, kuda ide Evropa, i šta će se u budućnosti dešavati, na sličnom se nivou vode, ne telefonske, već javne rasprave o politici, ekonomiji, kulturi, obrazovanju... Na časovima istorije i srpskog jezika mnoga se deca i danas uče «istinama» koje zastupaju Ćosić i Karadžić. Ako takvih stavova i nema u školskim programima, mnogi profesori će naći načina da ih saopšte jer su ispunjeni «nacionalnom» misijom.

Glupost i trivijalnost se ovde nagradjuju, a njihovo žigosanje kažnjava.

Dokle god je to tako Švejk i Kafka  nemaju ovde nikakve šanse da budu samo sjajni pisci i da u njihovim delima i životima netalentovane neznalice ne traže objašnjenja svojih ličnih frustracija.       

Presretnuti telefonski razgovor Dobrice Ćosića i Radovana Karadžića

Dobrica Ćosić: Hag je Minhen.

Radovan Karadžić: Da, da.

Dobrica Ćosić: To je jedan novi Minhen, nove epohe, nije bukvalno sve isto ali istorija ima neke svoje determinacije koje se ne okončavaju onako kako se nama čini.

Radovan Karadžić: Na starom kontinentu je sve staro. Sve je to stereotip. To je sve stereotip. Sve se ponavlja.

Dobrica Ćosić: Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire ....

Radovan Karadžić: Ma kakvi...

Dobrica Ćosić: Međutim istorija radi punom parom.

Radovan Karadžić: Ma kak'i...

Dobrica Ćosić: Kostimirana

Radovan Karadžić: Tek će evropski nacionalizam da se razbukta. Oni misle da je prošlo vreme nacionalizama. Ma nema govora. Kakvi to ... to će Slovenci da nestanu zbog tih evropskih nacionalizama.

Dobrica Ćosić: Ma kakvi to će čitavi narodi da potonu i države i ...

Radovan Karadžić: Da potonu potpuno, da postanu privjesci, obični.

Dobrica Ćosić: Apsolutno.

Radovan Karadžić: Ovaj Havel je uništio Čehoslovačku.

Dobrica Ćosić: E taj naš kolega postade takva budaletina. Mali je bre on.

Radovan Karadžić: Mali je, mali čovječuljak. I vidite da ta srednjeevropska filozofija

Dobrica Ćosić: Ništa

Radovan Karadžić: Ništa nema tu sokova. To nema fundamenta uopšte.

Dobrica Ćosić: Slušaj, pa nije slučajno. On imaju dva najizrazitija pisca.

Radovan Karadžić: Kundera.

Dobrica Ćosić: Ne, ne, ne

Radovan Karadžić: Nego.

Dobrica Ćosić: Švejka i Kafku.

Radovan Karadžić: Da, da ...

Dobrica Ćosić: Jedan zajebava se

Radovan Karadžić: A drugi se žali stalno

Dobrica Ćosić: Okončava

Radovan Karadžić: Da jeste.

Dobrica Ćosić: Okončava istoriju.

Radovan Karadžić: Da, da..

Dobrica Ćosić: I čovekove aktivnosti

Radovan Karadžić: Da, da

Dobrica Ćosić: Taj erotizam, šta to sve znači Kundera i svo to društvo.

Radovan Karadžić: Da, da tačno, tačno

Dobrica Ćosić: I kad se gleda ta cela istorija i pogledaš umetnost ništa originalno ta Srednja Evropa nema.

Radovan Karadžić: Pa ne može mit da napravi.

Dobrica Ćosić: Sem katoličanstva ona nema ništa.

Radovan Karadžić: Ništa, ništa ... i to je neko prljavo katoličanstvo koje se stalno žali i tuži se. I mislim da nema tužnije stvari nego slovenski narod koji je katolički.

Dobrica Ćosić: Jeste to je...

Radovan Karadžić: Zaista sudaren sam sa sobom.