Suočavanja sa istinom

Deset godina posle, odnos prema „Oluji” možda se nije promenio u Hrvatskoj, ali svakako jeste u Haškom tribunalu, koji je od ocene da je reč o pojedinačnim ekscesima stigao do optužnice za zločinačko udruživanje koja „ide” do samog vrha vlasti. To nam je jedina satisfakcija i ujedno najbolja potvrda da sve što smo proteklih godina radili nije bilo uzaludno, kaže advokat Savo Štrbac, predsednik Dokumentacionog centra „Veritas”, nevladine organizacije osnovane 1993. godine u Kninu sa ciljem da istražuje zločine nad Srbima u Hrvatskoj.

Čovek koga jedni zovu srpskim Simonom Vizentalom, a drugi saradnikom svih obaveštajnih službi i srpskim nacionalistom, na desetu godišnjicu „Oluje”, između dva pomena Srbima u Banjaluci i Beogradu, ipak i rezignirano konstatuje da se u toku te decenije položaj prognanih Srba nije mnogo popravio. To što su Srbiji služeni parastosi i govorilo se o etničkom čišćenju dok se u Hrvatskoj slavila godišnjica „briljantno izvedene akcije oslobađanja okupiranih delova Hrvatske”, samo je jedan od pokazatelja koliko daleko se stiglo u procesu suočavanja sa istinom o „Oluji”. I, na žalost nije jedini.

– Za Srbe iz Hrvatske ništa se za deset godina nije popravilo. Naprotiv, u toku ove godine vratili smo se negde gde smo bili 1995. godine. Hrvatski mediji, posebno državna televizija ponovo koristi rečnik s početka 90-ih, što je ocena i Hrvatskog helsinškog odbora, poslednjih meseci ponovo imamo i hapšenja, fizička maltretiranja povratnika i onih koji su tamo ostali, napade na sveštenike, uvredljive grafite. Ove godine beležimo i ubistvo starca u Karinu kojim je poslata jasna poruka njegovim sunarodnicima Srbima.

Ipak, iz Hrvatske stižu i pozivi Srbima da se vrate?

– Srbi ne veruju Stjepanu Mesiću kad ih poziva. Sećamo se šta je sve radio i govorio u proteklih 15 godina. Uostalom, ni ti pozivi nisu upućeni nama već međunarodnoj zajednici koja postavlja takve uslove.

Da smo upravu govori i njegova izjava da su ubistva u „Oluji” pojedinačni ekscesi.

Mnogi kažu da je to rekao samo „za unutrašnju upotrebu”?

– Apsolutno je jasno da je to upućeno biračima u Hrvatskoj, ali analizirajući ga sve ove godine mislim da on to stvarno i misli. Mesić je već godinama dežurni svedok u Hagu, on deli lekcije okolo – kako treba Tadić da se ponaša u Srebrenici, kako urediti Kosovo, šta da rade u BiH, a kako se on odnosi prema nečemu što je jasno definisano optužnicama Haškog tribunala. On dobro zna da je na vrhu piramide odgovornosti koju su nam nacrtali haški istražitelji Franjo Tuđman, odnosno da je Tribunal promenio početni stav o ekscesima i zaključio da je etničko čišćenje Srba planirano u samom vojnom i političkom vrhu. Zna, jer je Hrvatska morala da sa njima da sarađuje i, po svoj prilici, upravo im je on i doturio brionske transkripte. I pored svega kaže da su to bili ekscesi.

Da li je Vam se onda čini tačnom teza da suočavanje sa ratnim zločinima u Hrvatskoj ide teško jer su na vlasti i danas isti ljudi i ista stranka kao i u vreme kad su ti zločini počinjeni?

– Aposolutno. Po dopunjenim optužnicama protiv generala za zločinačko udruživanje za Oluju, uz one koji su po imenima pomenuti, navedeni su i članovi HDZ-a, vlasti na svim nivoima, vojne, civilne specijalne policije i ratnog vazduhoplovstva. Prema hrvatskim procenama, tih ljudi bi moglo biti čak oko hiljadu. „Globus” je nedavno objavio spisak 600 ljudi koji bi mogli biti obuhvaćeni tom optužnicom i među njima je i Ivo Sanader, koji je tada bio pomoćnik ministra spoljnih poslova. Dok se te strukture ne promene, neće se promeniti ni odnos prema „Oluji”.

Koliko dugo sarađujete sa Haškim tribunalom ?

– Mnogo su me napadali kad sam primio istražitelje 1994, jer je tada bila strašna jeres sarađivati sa „tim antisrpskim sudom”. Tada sam bio i sekretar vlade RSK i morao sam zaista mnogo da objašnjavam zašto to radim. Mada sam kao pravnik bio svestan svih nedostataka tog suda, smatrao da Srbi neće zaustaviti njegov rad, jer smo mali i nemoćni u odnosu na svet koji je stao iza njega. I da zato moramo da pažljivo prikupljamo dokumentaciju i dostavljamo je sudu, pa tek ako je on ne bude uvažavao i tretirao na isti način kao i dokumentaciju drugih strana možemo da pričamo da je antisrpski. Do danas nisam promenio mišljenje, a plod te saradnje su ove optužnice za „Oluju” koje su šokirale Hrvatsku, pa i mnoge Srbe.

Da li ste time potvrdili da taj sud nije antisrpski?

– Haški sud, kao i druge institucije, čine ljudi. Upoznao sam mnogo istražitelja Tribunala iz različitih zemalja i među njima nisam naišao ni na jednog koji je bio antisrpski raspoložen. Naprotiv, Norvežani su nam recimo čak naklonjeni, a i neki od onih iz drugih zemalja su ponekad emotivnije od mene reagovali na iskaze svedoka i često znali da se isplaču sa njima.

Druga je stvar sa Sudom koji nije samostalna institucija već pomoćni organ Saveta bezbednosti. Recimo, još 1998. godine su bile gotovi nacrti optužnica i za Medački džep i za „Oluju” što se istražitelja tiče, ali nisu prošle reviziju kod tužilaca. Neko iznad njih je to zaustavio. Optužnica nije podignuta, jer je i Tuđman trebalo da bude optužen, ali ga je neko očigledno štitio. Kao i Aliju Izetbegovića. I to je deo objašnjenja zašto Hrvati teško prihvataju te optužnice, jer su se oni godinama uljuljkivali. Verovali su da su vodili odbrambeni rat i da nisu ubijali.

Zašto ste onda u sukobu sa Hrvatskim helsinškim odborom koji je možda jedina organizacija u Hrvatskoj koja govori o zločinima nad Srbim?

– Moj sukob sa njima počeo je kada su izašli sa izveštajem o „Oluji” 1999. godine. Ja sam ih tada pohvalio jer su prva organizacija sa hrvatskim predznakom koja je to objavila, ali sam im istovremeno zamerio veliko zakašnjenje u objavljivanju podataka, jer je za te četiri godine Hrvatska dobila međunarodno priznanje zasnovano na lažima. Osim toga, oni veruju da imaju ekskluzivno pravo na istinu, uključujući i to koliki je broj žrtava. U 90 odsto slučajeva imali smo iste izvore kao oni, reč je o timovima UN za ljudska prava. Ali mi smo sve podatke odmah objavljivali, a oni su četiri godine čekali povoljan politički trenutak.

Da li je uopšte moguće doći do istine ako svako broji samo svoje žrtve?

– Bio predsednik vladine komisije Republike Srpske Krajine za razmenu i živih i mrtvih, sada sam ekspert u komisiji SCG za područje Hrvatske, sarađivao sam i sarađujem i sa Hrvatima i sa muslimanima. Sve što sam imao da kažem o stradanjima Hrvata i Bošnjaka rekao sam na terenu u toku rata. Onda sam napravio ovu nevladinu organizaciju, na nagovor nekih prijatelja iz inostranstva koji su videli da i Srbi stradaju a da u svet ne odlazi takva slika. Rekli su mi da nikada nećemo uspeti da to pokažemo preko vladinih institucija jer RSK nije međunarodno priznata država, već da to treba uradimo preko nevladine organizacije. Tako je nastao „Veritas” čiji je zadatak bio i ostao da iznosi dokaze o stradanju Srba, koji su u očima međunarodne javnosti bili isključivo agresori i zločinci, dok su žrtve uvek na drugoj strani.

A da li je pravi odgovor na to dokazivati da su u stvari Srbi najveće žrtve i da su naši zločini najmanji?

– Ne, ja nikada nisam krio tuđe žrtve. Ali, hrvatske žrtve su svi verifikovali, a naše niko ni u Hrvatskoj ni u svetu nije uvažavao. Ja sam samo upao u prazan prostor. I danas sam siguran da bi se bavio hrvatskim žrtvama da su one bile zanemarene kao srpske. Inače, ja sam čovek iz Krajine, odnosno Hrvatske i svi moji problemi su tamo, država koja je odgovorna za sve te probleme je tamo. Ja sam ovde samo gost. I da, istina je da smo mi koji smo ovde deset godina u izbeglištvu najveći gubitnici u ovom ratu. Ali ako me pitate da li su naše žrtve najbrojnije odgovor je – ne.

„Veritas” je ovih dana saopštio da probleme krajiških Srba trebalo rešiti primenom Plana Z-4 Koliko je to sada realno?

– Deset godina je Hrvatska i međunarodna zajednica imala na raspolaganju da reši srpsko pitanje saglasno evropskim standardima. Nisu ga rešili, nisu ga ni počeli rešavati. Državna politika je sve vreme usmerena ka ostvarenju želje HDZ-a, koju je Tuđman često ponavljao – da se broj Srba u Hrvatskoj svede na tri odsto i tako zauvek reši problem Srba. Sada ih ima 4,5 odsto i taj broj se ne povećava. Onih koji dođu je manje od onih koji umiru. U toj situaciji, ako međunarodna zajednica drži do plana koji nam je sama dostavila 1995. godine, onda je rešenje da nam se da široka autonomija, jer Hrvatska neće preduzeti ništa da naruši demografsku situaciju postignutu akcijom „Oluja”. Zato bi procenat Srba, ako se ne desi čudo već 2011. godine mogao pasti na ta tri odsto. A čudo je za mene plan Z-4 koji bi omogućio da Srbi i Hrvati žive jedni pored drugih.

Ali Srbi su taj plan 1995. godine odbili.

– Nisu, nisu ga ni prihvatili ni odbili. Ali međunarodna zajednica ga nije pravila za jednokratnu upotrebu i sada je vreme da se on ostvari.