Istorija omiljeno štivo

„Nego da se mi malo vratimo u prošlost, da vidimo kako je to bilo”, ovo je jedna od najčešćih rečenica koja se može čuti u srpskom parlamentu. Nema te teme, tog zakona, koji neće poslužiti za duži i kraći „istorijski čas”, a sklonost da se oprobaju kao „predavači” pokazali su baš svi poslanici, bez obzira iz koje su stranke.

Istorija je, izgleda, vrlo popularna među našim političarima, a da je tako svedoči i naš „uvid” u literaturu s kojom će se družiti i dok su na odmoru.

Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti, kaže za „Politiku” da voli da čita istorijske knjige, jer ga one relaksiraju. Nedavno je, priča, došao do knjige koja govori o istoriji privatnog života u srednjovekovnoj Srbiji. Knjiga je, kaže, vrlo interesantna, a kad pročita nju preći će na Pekićevu „Sentimentalnu povest britanskog carstva”.

Dušan Petrović, potpredsednik DS-a, priča da trenutno čita „Istoriju verovanja i religijskih ideja” Mirče Ilijadea i „uživam u dobrom štivu velikog majstora”.

Dušan Proroković (DSS) trenutno čita „Održavanje Tita”. Tu su, kaže sabrani diplomatski spisi iz 1946. godine o jugoslovensko-američkim odnosima. Prema njegovim rečima, knjiga je puna podataka, koji su vrlo zanimljivi, a, osim toga, oni do sada nisu bili dostupni javnosti. Pored ove knjige, Proroković kaže da će na odmoru čitati i „Stadionsku groznicu”, koja govori o fudbalu i navijačima. Šef njegove poslaničke grupe, Miloš Aligrudić, čita „Zlatno runo” Roberta Grevsa, jednog od najpoznatijih autora dela sa istorijskim temama. Aligrudić kaže da se uvek vraća delima Isidore Sekulić i pričama Somerseta Moma. Nova dela domaćih pisaca čita tek dve-tri godine posle objavljivanja, „čekam da legne vreme”. Drugo, dodaje, nemam ni vremena, jer spadam u one manijake koji će knjigu, makar bila loša, čitati sve dok je ne pročita do kraja, a to znači da me ona, praktično pojede. Zato, kaže Aligrudić, da se ne bih upuštao u takve avanture, čitam knjige po preporuci i ono što spada u neprolazna dela.

Tomislav Nikolić, zamenik predsednika SRS, kaže da odavno nije pročitao neku lepu knjigu, „uglavnom, čitam mnogo materijala koji služi za odbranu Vojislava Šešelja, a u poslednje vreme to je sve ono što smo uspeli da prevedemo o Rimokatoličkoj crkvi i njenoj ulozi u svemu što se dešavalo na prostorima bivše SFRJ”.

Suzana Grubješić (G17 plus) kaže da je u poslednje vreme pročitala „brdo knjiga iz oblasti ekonomije”. Od, kako kaže, lake literature upravo čita „Princezu Sultanu”, „divna dokumentarna knjiga o životu jedne princeze u Saudijskoj Arabiji, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka”. Dakle, kaže, reč je bliskoj prošlosti koja govori o lošem položaju žena, čak i u vrlo visokim društvenim krugovima.

Bojan Dimitrijević, ministar za trgovinu i turizam, kaže da će na odmor poneti, ukoliko uspe da nabavi, novu knjigu Borisa Bakunjina, a trenutno čita „Dvanaesti planet” Zaharija Sičina.

Meho Omerović (SDP) kaže da, osim knjiga koje su napisali nekadašnji funkcioneri DOS-a, čita doktorsku disertaciju dr Dubravke Stojanović, koja govori o Srbiji u periodu između 1903. i 1918. godine. To je, kaže, period zlatnog doba srpske parlamentarne demokratije, ali, pošto je tako kratko trajao, istoričari ga nekako preskaču. To je, dodaje, za mene važna knjiga, jer je tada nastala socijaldemokratska ideja i ta knjiga, onome ko hoće da se bavi politikom, može mnogo da pomogne.