Misli proleće

Ovo varljivo sunce poslednjih dana baš se potrudilo da me iščupa iz Baba Marta šablona. Zato sam zanemarila ironiju sa martovske stranice New Yorkerovog kalendara i prepoznala se tek u pozitivnom komentaru: «Think spring». I, tu počinje moj «Misli proleće» eksperiment.   

Već jedna od prvih preporuka mojih ovdašnjih vodiča bila je umetnička fondacija Bajeler u Bazelu, i to kao destinacija gde se može otkriti najbolji deo švajcarske ponude, a da nije sir, skupoceni sat i romantični proplanak. I baš u skladu sa raspoloženjem za kojim čeznem, nedavno je otvorena izložba «Mit cveća». Nije mi bilo teško da nagovorim malobrojnu, ali dinamičnu ekipu mojih ovdašnjih prijatelja da me povedu u taj zavodljivi i pomalo sladunjavi naslov. Tim pre što se radi o opasnim majstorima, od Van Goga do Džefa Kunza.

I već stigavši u Bazel, grad na tromeđi Švajcarske, Francuske i Nemačke, osetio se neki dobar vajb (jel' tako ono kažu urbani kuleri?!), mojim švajcarskim prijateljima sasvim specifičan za ovaj grad, a meni prilično prepoznatljiv. Možda jer smo stigli u vreme lunch breaka, ali brojni kafići, barovi i restorani bili su prepuni nekog mladog i prilično glasnog sveta, nasmejanog i zanimljivo obučenog, netipičnog baš za swiss lifestyle. Ono što je ostalo kao nepromenljiva kategorija je da u barovima, tokom ručka, ne dreči glasna muzika, da se u vreme pauze za ručak i ruča a ne samo ode na pivo ili kafu, da postoje odvojeni delovi za pušače, koji su redovno prazniji od onih gde nema dima.

Iako očišćene, na ulicama, među pločnicima i dalje su se šarenele konfete, tragovi nedavno završenog gradskog karnevala, još jednog od znamenitosti ovog gradića, koji, čini mi se, baš zbog negovanja ove tradicije uličnih svetkovina, poseduje tako vidljivu dinamičnost  i otvorenost za novo i drugačije. Nešto kao u slučaju dobrog pozorišta. Tako na jednom od živopisnih trgova, na kojem bismo očekivali nekakvog vojskovođu na konju, dominira Tingelijeva čudesna fontana. Istog onog Tingelija koje je šezdesetih iznenađivao New York svojim instalacijama i skulpturama, a koje su onda, kada osete da su dosadile prolaznicima, same od sebe nestajale, obrušavale se ili topile. Onda, među, najmanje tri veka, starim kućama sa verno rekonstruisanim fasadama, 'upada u oči' veliki zid, sasvim prekriven belim i crvenim keramičkim tanjirima i čitavim setom pribora za čaj i kafu. Odmah sam se setila da bi one živopisne keramičke pločice na fasadama vojvođanskih sokaka baš i mogle malo da se prodrmaju.

Ipak, požurili smo ka našoj ciljanoj cvetnoj destinaciji. Bajelerova galerija savremene umetnosti smeštena je malo van grada, bliže nemačkoj granici. Moderna prizemna građevina, sva u staklu, izgrađena je u potpuno farmersko-idiličnom ambijentu. Opet čudnovat spoj dva sasvim suprotna koncepta. E onda, više nije bilo nikakve zbunjenosti konceptima, već je motiv cveća snažno i dosledno spajao izložene radove Van Goga, Sezana, Monea, Renoara, Pikasa, Endija Vorhola, Dejvid Hoknija i ostalih. I prvi put sam videla originale upečatljivih prikaza orhideja Džordže O'Kif, koje sam do tada samo prelistavala na Taschenovim kalendarima i planerima. Kičerasto poigravanje cvetnim ikebanama Džefa Kunza istovremeno me i zadivilo i zabavilo i neminovno podsetilo na remek dela moje bivše cvećarke Silvije.

Lutajući ovim dobro izrežiranim prolećnim mitom, u jednoj prostranoj sobi primetili smo nekakvo komešanje. Među velikim formatima novijeg datuma  tiskali su se posetioci, ali ne obraćajući više pažnju na šarenilo radova. Gurkali su se, komentarisali, upirali poglede i kažiprste u jednog šarmantnog, veoma starog gospodina, sa kojim je koketovalo tuce kustosa i asistenata. To se gospodin Bajeler, lično, šetao svojom galerijom i odlučivao gde bi premestio ružičasti cvetni print Endija Vorhola. Da bi napravio šalu i, valjda, skrenuo poglede sa sebe na Vorhola, mangupski se smešeći, dobacio nam je:

«Žao mi je, ali kupljen je».

Asistenti su pored nas, očaranih posmatrača, gurali Vorholov rad na kolicima, pridržavajući ga u sve belim rukavicama. Čuveni kolekcionar, hodajući spomenik ove sredine, i dalje potpuno strastven u svojoj ljubavi prema umetnosti kojoj je posvetio život, poigravao se svojim unikatnim igračkama. A publika, uživajući u prizoru, samo što nije aplaudirala ovom začudnom činu. 

Jedan drugi kolekcionar, Beograđanin, koji je, u zlatnom međuratnom periodu, kao i svi ambiciozniji sinovi Srbije, otišao u Pariz, i tamo, strastven u svojoj ljubavi prema umetnosti kojoj je posvetio život, prikupio mnoštvo radova velikih majstora. Na samom početku Drugog velikog rata, doneo ih je kući, u Srbiju.  Poreklo ovog talentovanog kolenconara nepovratno ga je odvelo u koncentracioni logor, a njegova ogromna kolekcija, najpre je lutala kao ratno siroče, onda su je pokradali, da bi konačno ostala da tavori u podrumu velikog oronulog muzeja u centru Beograda. Ime ovog kolekcionara, koji je želeo da svojom kolekcijom oplemeni siromašnu Srbiju velikom umetnošću Evrope, u Beogradu se i danas izgovara krišom i nerazgovetnim šapatom.

Na izlazu iz Bajelerove umetničke fondacije, mehanički sam kupila cvetni privezak za ključeve; kao jedini materijalni dokaz da cvetni mit može da postoji.