Kad država nije država (prvi deo)

Policijsko-špijunski triler

„Atentat” je političko-policijsko-špijunski triler. Književna sloboda je tu u drugom planu, jer „Atentat” je, pre svega, dokument. On je svedočanstvo o jednom parčetu srpske novije istorije u kome se toliko toga dogodilo i u kome ključno mesto zauzima ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića. Uzdržavajući se od vrednosnih sudova, ređajući činjenice hronološki, nudeći javnosti gomilu do sada neobjavljenih detalja, autor Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme”, pokušao je da naslika Srbiju tih godina.
A Srbija tih godina je, po Milošu Vasiću i svemu onome do čega je istraživanjem došao, država koja u stvari nije država, tvorevina kojom gazduju nedorečeni političari i njihovi sveznajući savetnici, potkupljivi policajci i u kriminal ogrezli obaveštajaci, gangsteri, ubice i belosvetski prevaranti, specijalci, ratnici, pljačkaši...

Kako je Miloš Vasić pisao „Atentat”?

– Sakupljajući materijal za knjigu razgovarao sam sa nekih 40, 50 ljudi, sa nekima više puta, a bilo je tu napornih, pa i mučnih razgovora. Iščitao sam nekoliko hiljada stranica raznih dokumenata, među kojima je bilo nekih poverljivih. Dali su mi ih neki dobri ljudi iz Službe, neki prijatelji. Neke sam pokupio na ulici, kada su ispali iz nekog kamiona. Neke informacije su mi došapnule ptice.

Mnogima ću teško moći da se odužim za pomoć koju su mi pružili. Hvala svim tim časnim policajcima, sudijama, advokatima, radnicim bezbednosti, visokim i onim drugim državnim činovnicima, bivšim i sadašnjim. Neizmerno su mi pomogli, ponekad čak uz ne mali rizik, kolege novinari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Švajcarske, Holandije i Francuske. Kako bih inače znao gde je Legija odlazio uoči atentata na Đinđića, gde se skrivao? O kolegama iz „Vremena” izlišno je bilo šta reći osim: hvala im. Najzaslužnija je moja Tanja, koja me je ovih godinu dana podnosila i čijem bistrom umu dugujem mnoge ispravke i dopune.

Nisam imao nikakvu frku. Niko mi nije pretio, niko me nije pozivao. Uostalom, ne vidim ko bi i šta imao protiv ovoga što radim. Bilo je vreme da neko već jednom sedne, da skupi svu tu gomilu činjenica rasutih okolo, da ih poređa hronološki i da to ispriča tako da svakome bude jasno i zanimljivo.

Dve godine posle ubistva dr Zorana Đinđića još nema konačnog, sudski pravosnažnog, odgovora na pitanje: ko je ispalio smrtonosni hitac. Mogu li „Atentat” i njegov autor da reše ovu enigmu?

– Nikoga ne optužujem, nikome ne izričem presudu. Ali, na osnovu svih podataka koje sam uspeo da sakupim, povežem i analiziram, osovina koju su činili Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i takozvani zemunski klan imala je dovoljno motiva, arogancije, moći, novca, sredstava i ljudi da Đinđića ubije ovako kako ga je ubila. To što su računali na političke simpatije, njihov je problem, a to što su dobili političke simpatije, problem je simpatizera.

Iz okolnosti da su mnogi mrzeli Đinđića i da su neki iz njegove smrti izvukli neku korist ili uživanje, ne može se zaključiti da su naručili atentat. Ta priča postala je deo političke borbe u koju ja ulazio ne bih. O srastanju policije, državne bezbednosti i kriminala, Dušan Mihajlović govorio je onoliko. Istovremeno, ljudi iz DB-a sistematski lažu da sa tim kriminalnim sektorom nisu imali veze. Naprotiv, uvek su imali veze i oslonce u podzemlju, ali su u stara dobra vremena policajci kontrolisali kriminalce, a od 1990. je obrnuto, jer Slobi nije trebala policija koja bi jurila zločince, nego zločinci koji bi ratovali za njega.

Kad bi samo neko ušao u fenomen samofinansiranja SDB-a od 1990. do 2001, našao bi milijarde dolara, tone narkotika, stotine tona oružja i cigareta, o nafti da ne govorimo. Sve crno, sve švercovano, a prihodi deljeni između države i mafije. Sada bi svi da to zaborave, barem dok nam je Jovica Stanišić (bivši načelnik SDB-a, M. J.) živ, jer Jovica o svima njima sve zna i šta ako progovori?

Većina igrača, svedoka i saučesnika, slava Bogu, još je živa, pa se i to dade rasvetliti, ako ima političke volje, kao što nema. Ali, tu se onda ulazi u veoma neprijatnu priču: ko to rasvetli, rasvetlio je suštinu stvari, to jest da je Slobin režim bio zločinački, kleptokratski i na zločinu zasnovan, a to ovi naši kilavi legalisti odbijaju da prihvate. Naljutiće se Vučela i Toma. Da je neko tražio trag para koliko se tražio trag ratnih zločina, danas bismo bili pametniji. Zašto? Zato što je to neodvojivo.

Koristeći se terminologijom filozofa Nenada Dimitrijevića, tvorevinu koja je prethodnih godina gospodarila Srbijom Vi nazivate para-državnim kartelom. Kada je nastao?

– Postoji mišljenje da je kartel (sporazum između političara, podzemlja i službi bezbednosti radi podele profita, M. J.) osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici CK SKS, mada neki drugi smeštaju začetak te ideje u daleku 1984. godinu, kada je Slobodan Milošević po prvi put upotrebio državnu bezbednost za svoje političke ciljeve, pakujući sa Stanetom Dolancom „aferu dvadeset osmorice”. Mnogi su, međutim, skloni da kažu da je kartel došao na svet 4. maja 1991. kada je osnovana Jedinica za antiteroristička i antidiverziona dejstva SDB-a, koja će ubrzo postati poznata kao „crvene beretke”. Lično delim mišljenje onih koji smatraju da je para-državni kartel rođen 20. avgusta 1991. godine. Tada je, naime, izgubljena i poslednja nada u uspeh kontrarevolucije u Rusiji: puč Miloševićevih uzdanica, maršala Jazova i predsednika KGB Krjučkova, propao je u Moskvi, na užas Socijalističke partije Srbije, Mihajla Markovića, Političke uprave JNA i saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Kadijevića (koji se u više navrata tajno sastajao sa Jazovim i Krjučkovim). U tim trenucima Jugoslavije više nije bilo, komunizam je propao čak i u Moskvi, a raspoloženje Jeljcinove vlasti prema Miloševiću ohladilo se posle preuranjene radosti SPS-a zbog tog zlosrećnog puča. „Jugokomunistička” opcija je propala, a demokratska opcija bila je i ostala Miloševiću odvratna, naročito posle demonstracija 9. marta 1991. Mobilizacijska kriza je pomogla jer je otvorila vrata za dobrovoljce, ratne profitere i obične kriminalce i pljačkaše, kao i za političke fanatike.

Njihove usluge bile su plaćane na sve moguće načine: od dozvole za pljačkanje na terenu, od čega je Arkanova „Srpska dobrovoljačka garda” napravila industriju, preko povlastica za šverc tečnih goriva, cigareta i strateških roba, pa do privilegija u trgovini devizama i drugim finansijskim operacijama za vreme hiperinflacije (poslovi sa piramidalnim prevarama i starom deviznom štednjom). Tu će se veoma uskoro pojaviti i najunosniji posao od svih: heroin. Nije heroin suština, već samo jedan od elemenata ekonomske politike kartela, onaj najzahvalniji i najprofitabilniji pojedinačno. Suština jeste bezakonje kao pravilo u stilu: „On je naš i neka ga, neka trguje heroinom, benzinom i kokainom, sve dok se mi ugrađujemo...”

Pametniji od nas su to shvatili još mnogo davno i došli do zaključka da jedna stabilna država, namerno kažem „stabilna”, jer to „stabilnost” je mantra Koštuničinog režima, ko o čemu oni samo o stabilnbosti, dakle, stabilna država počiva na odricanju od svemoći. Ona počiva na svesnom ograničavanju i svesnoj raspodeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

Priča o Željku Ražnatoviću je, izgleda, nezaobilazna, kao i priča o famoznoj Jedinici za specijalne operacije?

– Da, imamo Arkana koji obilazi zatvore početkom 1991. godine i iz Mitrovice i Zabele vadi stare drugare sa ulice, po dogovoru koji je glasio: mesec dana na frontu, opraštamo ti tri ili šest meseci zatvorske kazne. Tako smo imali slučaj višestrukog ubice iz Smedereva. Rekli su sudiji koja mu je izrekla 20 godina robije da je tip na slobodi, u uniformi i sa puškom, žena se šokirala. I onda sve ide lako. Dobijamo jednu kolumbijsko-gvatemalsko-bolivijsku situaciju u kojoj je bitno da se radnja radi, da lova teče, a sve ostalo nema veze. U taj kontekst dolazi i Jedinica za specijalne operacije koja je osnovana, doduše, sa sasvim drugom namenom.

Mi novinari smo znali da je to osnovano i da postoji. U to vreme, maj 1991. godine, prvih 57 pripadnika su bili ozbiljni policajci. To je u startu bila paravojna jedinica sa zadatkom da vrši infiltracije i subverzije na teritoriji susednih država. Napravljena je po principu američkih „zelenih beretki”, znači da se mali timovi instruktora ubace na neprijateljsku pozadinu, kod stanovništva koje je prijateljski naklonjeno prema njima, a neprijateljski prema lokalnoj vlasti, da ih organizuju, naoružaju, obuče, „upale na gurku” i puste ih da posle sami rade dalje.

I to je tako funkcionisalo negde do 93–94. kada dolazi do fuzije između Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i pripadnika JSO. Tada se na sceni pojavljuje Ulemek Legija.

Možda treba pomenuti i onaj, manje poznati angažman formacije, a to je ratovanje za račun Fikreta Babe Abdića u Zapadnoj Bosni, 1992-1995. Bilo je to manje ratovanje, a više obezbeđivanje linija komunikacija i trgovine između Srba i Hrvata kroz takozvanu Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu sa prestonicom u Velikoj Kladuši i preko glavog graničnog prelaza ka RSK Raštela (kod Ličkog Petrovog Sela). Ratovanje je ionako bilo plaćeničkog tipa: Babo je plaćao vojnike i vojne usluge (vazduhoplovnu i artiljerijsku podršku) iz Republike Srpske Krajine i iz Srbije po utvrđenoj tarifi i sve je to lepo trajalo do leta 1995. godine.

U Vašim analizama često koristite pojam „industrijski organizovana pljačka”. Na šta tačno mislite?

– Pa, tu treba pomenuti jednu zanimljivu osobu. Mihalj zvani Bracika Kertes, kao Mađar po zanimanju, da bi zamazao svoje pogrešne političke procene u vreme Osme sednice, navali da se reklamira i da se dodvoruje Slobi, kao voli ga najviše na svetu. Postaje ministar za narod, ili preciznije ministar za naoružavanje naroda, pa ide za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. I konačno, kao pouzdan čovek, Bracika postaje direktor Savezne uprave carina, jedine preostale „pumpe” u državnim rukama.

U jednom trenutku država se finansira putem industrijski organizovane pljačke okupiranih teritorija (o tome znaju Brana Crnčević, pop Filaret, Goran Hadžić i još neki). To je ona priča o kradenim automobilima. Zna se sve o hali 20 Beogradskog sajma, u kojoj je sedela jedna cura iz MUP-a. Imala je jednu pisaću mašinu, pečate, gomilu registarskih tablica i gomilu saobraćajnih dozvola. Vozila su stizala i sve se završavalo bez ikakvih problema. Pa se onda posle događalo da krene državna delegacija preko Mađarske za Austriju, pa ih tamošnji policajci sa žaljenjem i uz izvinjenje diskretno zamole da napuste automobil i da ga ostave negde, jer je reč o kradenom vozilu.

Kako je počelo?

– U takvom sistemu vrednosti, u kome sve može i nema problema, pojavljuju se ovi ostali „umetnici” iz već poznatog filma „Vidimo se u čitulji”. Kad Boga nema i pošto je sve moguće, kada sa poštenim svetom nema šta da se traži, pojavljuje se razne šljuke, sandulovići... I kada je već sve moguće, onda nije problem ni nekog ubiti. Prvo ozbiljno ubistvo dogodilo se u avgustu 1991. godine kada je likvidiran Branislav Matić Beli. E, to je već bila „uredna” sačekuša, prava beogradska. Čim je izašao iz auta izrešetali su ga iz najmanje tri automatska oružja kalibara dosta čudnih i netipičnih za gradsko podzemlje, ali tipičnih za naoružanje koje se u to vreme deli raznim „teritorijalnim odbranama”. Otvoreno govoreći, to je odmah mirisalo na „crvene beretke”. Taj rukopis, ta obaveštajno-tehnička priprema... I kreće serija u kojoj je ubijeno samo četrdesetak onih koji su važili za značajnije.

Kada na pozornicu stupaju gangovi čiji su zločini uzdrmali Srbiju?

– Surčinska i zemunska grupa su u tim počecima bile relativno marginalne. Voždovčani su bili glavni, Zvezdarci, Novobeograđani. Surčin je, doduše, odmah ušao u priču sa motornim vozilima. Ljubiša Buha Čume je nekako oduvek bio, policijskom terminologijom rečeno, „motornjak”. On je od krađe vozila napravio biznis, naravno, u saradnji sa Službom, od 1991. pa nadalje. I negde 1992. se pojavljuju ova dvojica iz Medveđe i Leskovca, Dušan Duća Spasojević i Mile Kum Luković. Što reče drug Čume, dovezli su se u nikakvom „jugu” kome je stalno ispadala poluosovina i osvrnuli se da vide ima li tu nekog posla za njih.

Kum je prvi krenuo sa heroinom, samostalno. Postoji vrlo zanimljiva ispovest jednog komandira straže iz Centralnog zatvora. Po toj priči, Kum je u zatvorskoj sobi, kada je prvi put „pao” zbog heroina, sreo nekog tipa koji je imao neke veze sa JSO i koji mu je objasnio da se, brate, ne radi to tako, nego ću on da mu kaže kome treba u stanici milicije Zemun treba da se obrati, kome se daje tri ili pet soma maraka mesečno i onda se „radi” kako treba...

I tako počinje priča. Nešto kasnije su se našli sa Čumetom, ne znam kako. Čume priča da im je nudio da rade na legalizaciji kradenih automobila preko Istočne Slavonije, ali im je to bilo malo, hteli su nešto više.

Kum i Duća su shvatili da postoji velika potražnja za hladnokrvnim, sadističkim ubicama. Oni su, naime, bili ili beskrupulozniji i u tome efikasniji od ostalih, ili su imali više sreće od ostalih, tek počinju da se probijaju.

Vi dosta koristite navode famozne „Bele knjige” srpske policije o stanju u srpskom podzemlju. Konačno, da li je to javni ili tajni dokument?

– „Belu knjigu” je Duško Mihajlović delio okolo, vukao za rukav ko neće da uzme. E, sada je vrlo zanimljivo da se danas svi stide tog štiva i da čak postoje sudovi u unutrašnjosti koji ne priznaju da to postoji. Tako sam često pozajmljivao moj primerak nekim kolegama novinarima koje tužakaju jer su citirali „Belu knjigu”. Ali, dobro. Prema mojim saznanjima postoji još jedna „Bela knjiga” koju je radila Državna bezbednost, pa čak i još jedna koju su radili ljudi iz carine. Na to nisam uspeo da bacim pogled. Ta koju je pisala Služba bi mogla biti zanimljiva, ali je oni strašno čuvaju jer je njihova doktrina da se oni nikada ni sa kakvim kriminalom nisu petljali. Ali, to su laži, kao što su laži priče nekoliko poslednjih načelnika Službe da je rad sa kriminalcima posao isključivo Javne bezbednosti i tome slično. Tvrdim da lažu, neka me tuže.

Pripadnici SDB su od početka sve znali. Muljali su, imali su svoje saradničke veze među kriminalcima, vrbovali su ljude iz podzemlja za razne tehničke usluge i to sve od neke 83–84. kada je Stane Dolanc uveo tu praksu. Da se ne lažemo...

Koliko je Vaš rad na knjizi povezan sa angažovanjem u DOS–u pre petooktobarskih događaja?

– Sve to počinje negde u leto 2000. godine i na osnovu saznanja koja sam ranije imao pišući o ovom, da kažem novinarskom sektoru. Negde u to vreme sam bio angažovan u svojstvu sitno tehničko-komunikacijske karike u toj nekoj DOS-ovoj zaveri za prevrat, pa su mi kroz ruke prolazile razne informacije. Radio sam sve to potpuno i krajnje diskretno. To je, ako hoćete, bila neka vrsta prikupljanja, obrade i analize informacija koje su imale nešto delikatniji značaj. Ali, to nije bilo sa celim DOS-om, već sa ogrankom od ogranka, koji se bavio tim nekim bezbednosnim stvarima. To je bila čitava gomila poslova, planova A, planova B, pa analize preduslova: ako ovo onda, ili, ako ono onda...

I tada počinjem da primećujem prisustvo krajnje neobičnih likova na mitinzima. Pitam se šta će Sandulović ovde. Šta će tu svi ovi magarci kratko ošišani, svi isto obučeni u patike, farmerke, crne kožne jakne... Svi nose garderobu marke „Alfa”. I dok smo se okrenuli odjednom je kompletno srbijansko, beogradsko i novosadsko podzemlje ugledalo svetlost. Svi su postali dosovci. I počinje ono guranje po binama. Tu je Nenad Opačić bio apsolutni šampion. Nije bilo šanse da se na istom mestu skupe Mile Isakov i nenad Čanak, a da se ovaj tu ne privali. Postoje fotografije.

Peti oktobar, prevrat, krizni štabovi i...

– Onda dolazi period četvoromesečne „troglave” vlade. To je najveći propust DOS-a. Šestog oktobra je trebalo rasterati vladu i skupštinu Srbije, imenovati privremenu činovničku vladu i odmah raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Ali, pobedila je politika kontinuiteta i kilavog legaliteta. Ja počinjem da gledam svoja posla. I prvi znak za moje uznemirenje i uzbunu su učestala Legijina pojavljivanja na javnim mestima, kurčenje, maltretiranje ljudi po kafanama i sve to sa svojim novim drugarima, uključujući i Zemunce.

Nama novinarima je bilo jasno ko stoji iza otmice Miroslava Miškovića 2001. godine. Tek kasnije sam doznao da to nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo. Naime, tada je bez normalnog opravdanja prekinuta zajednička akcija francuske službe bezbednosti DST i američke agencije za borbu protiv narkotika DEA. Oni su vrlo profesionalno, po dojavi naših, jednu zanimljivu ekipu propratili do Pariza. Ekipa je već imala karte za Bogotu gde je trebalo da se nađu sa kolumbijskim „umetnicima” zbog, naravno, kokaina, koji je na ovim prostorima postao krajnje zanimljiv. A onda je Duško Mihajlović ovde izjavio da će podneti ostavku ako se ne rasvetli Miškovićeva otmica, pa su naši poslali Francuzima urgentan zahtev da se ekipa uhapsi i izruči. Tu su bili Duća, Kum, braća Simović i Vlada Budala. Srž zemunskog klana. Njih petoricu Francuzi izvode iz aviona koji treba da poleti za Kolumbiju i, pošto nisu imali ništa drugo, okrivljuju ih za falsifikovanje pasoša i vraćaju ih ovamo...

Legija?

– Ko su ljudi koji se pridružuju francuskoj Legiji stranaca? Šta, da možda neko ne ode zbog nesrećne ljubavi, ili da bi probao nešto novo? Budalaština. Tamo idu oni koji beže od zakona. I to u Legiji znaju. Tako se i ponašaju prema njima, tuku ih kao volove u kupusu. A posle, kada se vrate, ovi tu „disciplinu” sprovode ovde. Svako ko je video tu jedinicu, ili je na bilo koji način omirisao, nosi nadimak Legija. Samo u hrvatskoj vojsci ima sedam ili osam generala koji su bili u Legiji stranaca i koji svi u onim personalnim formularima u rubrici „školska sprema” pišu crticu. I to su generali jedne vojske. Kod nas se, doduše, od pukovnika nije otišlo dalje. Dakle, Legija stranaca je oduvek bila slivnik i rasadnik šljama. I nikad mi neće biti jasna nečija fascinacija činjenicom da je neko bio u Legiji stranaca.

Pričao sam sa jednim kapetanom Riletom iz Uprave bezbednosti tadašnje JNA koji je upravo bio zadužen za sve te bivše legionare. Imao je kartoteku i njihove dosijee. Čovek mi je te tipove vrlo realistično predstavio. I tu ne treba ništa mistifikovati oko njih. Evo, sada se pojavilo da Antu Gotovinu francuska policija juri za jednu oružanu pljačku i dve iznude. Mislim da i ovaj „naš” Legija ima nešto.

Naime, on dezertira iz Legije stranaca 1990. godine, a ne 1992. kao što smo mi dugo mislili. Celu 1991. radi kao telohranitelj kod Vanje Bokana, pa se kasnije priključuje Arkanu, a Vanja odlazi u Grčku, gde će biti ubijen.

Takođe, smatram da je JSO bila nepravdano i u jednom delu štampe zlonamerno glorifikovana. Od njih se prave srpski obilići, junaci, najsposobniji, najlojalniji... Kao prvo, jedna takva jedinica je potpuno nepotrebna. Ona je jezgro buduće vojske za vođenje građanskog rata. To nisu policajci, to su vojnici.

Po mnogima je veoma zanimljiva i dosta nerasvetljena priča oko Ulemekovog obezbeđenja koje ga prati na putu njegovog šenlučenja po kafićima i diskotekama.

– Da. Pre toga bih pomenuo incidente koje izaziva Milorad Luković Ulemek Legija. Jedno u Kuli, drugo u klubu „Stupica” u Beogradu. Puca, divlja, tuče policajce. Kasnijom analizom vidim da on divlja u diskoteci u Kuli u trenutku kada saznaje da su u Parizu uhapšeni Duća, Kum i ostali, a incident u „Stupici” izaziva kada je saznao da je propao pokušaj da Duća i Kum budu pušteni odavde iz pritvora. Cela ta priča je smrdljiva, mnogi su u njoj, između ostalih i tadašnji okružni javni tužilac Rade Terzić.

Terzića nema među krivično gonjenima jer ga je tadašnji republički javni tužilac Đorđe Ostojić suočio sa ponudom koja se ne odbija. Terzić je, tresući se bukvalno, napisao ostavku i pobegao. Sada je neki advokat. Što se mene tiče, ja bih ga bio zatvorio, ali dobro...

E sad, kada je reč o Legijinom obezbeđenju, imamo situaciju da se svi nekako ograđuju u stilu: „Pa, nisam mu ja dozvolio, nisam obavešten, ovo, ono...” A stvar je jednostavna. Legija je naredio tom nesrećnom Gumaru Maričiću, poslednjem komandantu JSO, da mu dodeli tri oklopna vozila i ljudstvo. I Gumar je, naravno, to izvršio jer Legija se ne odbija. Nije „higijenski”. A niko nije smeo da pita zašto: ni načelnik Službe Goran Petrović, ni njegov zamenik Zoran Mijatović, ni ministar Dušan Mihajlović. Strah ih je, oni su preplašeni. Šta, bre, ko je naredio? Čovek je sam sebi dao obezbeđenje, a još je jedan deo uputio da čuvaju Duću i Kuma u Šilerovoj.

U leto 2001. godine Vlada Srbije promoviše ideju da se JSO ponudi Amerikancima i Ujedinjenim nacijama za mirovne operacije u Avganistanu.

– To je bio potpuno „spakovan” dogovor. U prvom trenutku ideja je bila popularna u JSO, ali ubrzo neko im pušta crva. Kao, nemojte da ste ludi da idete, tamo će vas razoružati i sve će da vas pošalju u Hag. I sada se oni uzjogune, neće da idu i tu nastaju razne scene. U oktobru 2001. godine, 5. oktobra Legija se sastaje sa Čedom, viče na njega i optužuje ga da vlasti hoće da ih pošalju u Hag. To je obična budalaština, ali, to je i ono što se u Zemunu zove „gasiranje”. A ko je lik koji je Legiji i ovima pustio priču da će svi u Hag? To je, prema mojim saznanjima, neko iz neposredne okoline kabineta Vojislava Koštunice, neko ko je posle otišao u Ameriku, jer je bio uvređen što ga nisu postavili za konzula u Čikagu. Ima ljudi koji tačno znaju o kome se radi, ali on je sada irelevantan jer je otišao. No, činjenica je da je nastupila masovna „ložnjava” oko Haga.

Tu je i onaj čuveni spisak 362 policajca za koje se tribunal tobože interesuje. To je podmetnuto „Reporteru”. Od te gomile ljudi meta Haga su u stvari jedino Frenki Simatović i Sreten Lukić. To je dotureno preko veza iz vojnobezbednosnih struktura. A sam spisak je sastavljen veoma jednostavno: na njemu su policajci koji su odlikovani ili ranjeni tokom ratovanja na Kosovu, čak ima i nekoliko imena poginulih.

Posebno parče novije istorije je pobuna „crvenih beretki”. Posedujete transkripte telefonskih razgovora koje su tih dana vodili Dušan Spasojević i za sada neimenovani muškarac?

– Ti telefonski razgovori presretnuti su 9. i 11. novembra 2001. Sagovornici su Dušan Spasojević i nepoznati muškarac (NM) za koga se pretpostavlja da se javlja iz glavnog stana JSO u Kuli. Broj telefona sagovornika bio je zaštićen, a danas je skoro sasvim izvesno da je reč o Gumaru Maričiću, komandantu JSO. Duća je govorio sa mobilnog telefona koji inače pripada Miladinu Suvajdžiću Đuri Mutavom. Evo kako je to sve izgledalo:
9. novembar 2001.
21.14 časova
NM: Zvali su me sa jedne televizije za neko saopštenje u vezi s tim. A ja imam sa te strane otvorene kanale.
Duća: Poslao sam ja 40-50 novinara.
NM: Znam. Zvali su već mene da me pitaju da neće biti priheftani.
Duća: Koga imamo?
NM: Imamo Pink.
Duća: Pa oni su otišli tamo. Neka puštaju sve. Zvaću te ja pošto neću imati broj.
21.31 časova
Duća: Jesi video kakva je frka u državi?
NM: Jesam. Zvao sam Koleta da prenese ovome da ne reaguje, da ne komentariše.
Duća: Dobro si mu rekao. Neka se uzdrže da im ne bi j... mamu.
NM: Ja sam mu rekao, nisam spominjao tebe. Rekao sam da me direktno zvao komandant jedinice, da su popizdeli, da otkazuju poslušnost... I on mi se zahvalio što sam mu rekao i rekao je da će zvati Nešu. Rekao sam mu da mu kaže da se uzdrži. (Neša je Nenad Opačić, novosadski gangster)
Duća: Znači, ako me zveknu znaš od koga je.
NM: Idi u crkvu, pomoli se. Molim te idi sutra u crkvu.
22.38 časova
Duća: Šta ima?
NM: Evo gledam nešto na TV-u, ne znam šta se ovo dešava.
Duća: Ja bio sa ovim drugarom (Legijom, sada je jasno), zovu ga svi. Ovaj mali zove da se nađu sa ovim mojim, ali ne mogu do sutra da ga nađu. Povukli mu obezbeđenje, ovi iz jedinice otišli u Kulu svi, povukli se od njega. (Ovaj mali je Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije, a ovaj moj je Legija)
NM: Tu nikako ne treba dozvoliti da se nešto amortizuje.
Duća: Da, gotovo, nikakva amortizacija.
11. novembar 2001.
21.50 časova
Duća: Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da se popusti, samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga, sad ko izda -pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi.
NM: Misliš da prekinu? On to neće da uradi. (On je Legija)
Duća: I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu, dok ovaj (Dušan Mihajlović) ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj (Đinđić) tamo. Samo nemoj sa tog telefona.
22.39 časova
Duća: Jesi li se čuo sa ovim?
NM: Jesam.
Duća: I?
NM: Ništa, on će se sam predati.
Duća: Pa nema ništa....
NM: Daće noćas, biće sutra u novinama. Šta ima još novo?
Duća: Ništa, ležim. Stigao je ovaj tamo, kad ti budem pričao nećeš verovati. (Ovaj bi mogao biti Čeda Jovanović)
NM: Zvao sam ove gore, u Englesku, nema nikoga.
Duća: Ma to su prevaranti.

Nije jasno na koga se to u Engleskoj odnosi opaska sa kraja o prevarantima, mada se naslućuje da je reč o kafani „Englez” u Zemunu, koja je tada bila omiljeno pojilo lokalnih gangstera i likova bliskih što Dući, što Legiji.

Jasno je da je oružana pobuna JSO imala potpuno i trenutno pokrivanje svih elektronskih i štampanih medija i nisu potrebne stručne analize da bi se videlo ko je od medija navijao za njih, a ko je bio zabrinut za sudbinu Srbije. Svedok-saradnik Zoran Vuk Vukojević je ispričao: „Vozili smo novinare. Išli smo par puta sa Bracanovićem. Šta ja znam, išao je i neki novinar sa Pinka, posle toga mu je Dušan kupio kameru, u stvari, radio je na RTS, pa je posle prešao na Pink. Kupili su mu kameru za to”.