Bolesni od životinjskih belančevina

Pomisao da bi dramatičan porast tegoba i bolesti u savremenom društvu mogao biti povezan sa prevelikom upotrebom belančevina životinjskog porekla, bila je neverovatna za naučnike iz oblasti dijetetike i nutricionizma, kao i za medicinu u celini. Postojalo je mišljenje da se belančevine ne mogu taložiti u ljudskom organizmu. Međutim, frankfurtski internista i univerzitetski profesor dr med. Lotar Vent (Lothar Wendt), uspeo je da nakon decenija temeljnih istraživanja, uz pomoć isečaka tkiva i snimaka načinjenih elektronskim mikroskopom nesumnjivo dokaže da u našem organizmu zaista postoje proteinske rezerve. A hrana bogata (životinjskim) belančevinama vodi do potpunog preopterećenja ovih rezervi.

"U zavisnosti od konstitucije određenog čoveka, ovaj višak belančevina se može u manjoj ili većoj meri izbaciti iz organizma", tvrdi ovaj stručnjak. Ostatak putuje, pre svega, u bazalne membrane kapilara organa i u kapilarno-ćelijski međuprostor, koji se još naziva i intersticijum.“

Višak belančevina koči ishranu ćelija

Sa svakim obrokom koji je prezasićen belančevinama, raste koncentracija proteina u bazalnim ćelijskim menbranama i u prostoru između ćelija i kapilara, sve dok se ne prekorači prag nadražaja. Tada ćelije počinju da nagomilavaju zaglavljenje molekule belančevina. Zbog toga se bazalne membrane i međućelijski prostor sve više udebljavaju. Posledica ovog procesa su bolesti poput arterioskleroze, infarka srca, apopleksije (šloga), visokog krvnog pritiska, dijabetesa, gihta ili reume.

Dr Lotar Vent kaže da kroz zidove kapilara moraju da prolaze hranljive materije poput vode, šećera i kiseonika, kako bi ishranjivali ćelije. Međutim, zadebljali zid kapilara pruža otpor ovoj reci hranljivih supstanci i smanjuje njenu brzinu. Posledice ovoga su povećanje količine hranljivih materija u kapilarnoj krvi i slabija ishrana ćelija. U isto vreme i intertersticijum sve više gubi svoju sposobnost da u isto vreme služi ćelijama i kao posuda za ishranu i kao "istovarno mesto" za odvođenje proizvoda razmene materija.

To je saznanje koje bi moglo da bude od posebnog značaja i za ljude sa prekomernom težinom, zato što uzrok povećanoj sklonosti ka zgrušavanju krvi nije previsok sadržaj masnoća, već prevelika količina belančevina u namirnicama koju koriste gojazne osobe, utvrdio je ovaj naučnik.

Zabluda školske medicine

Vredno je pomenuti da se u literaturi ne mogu pronaći nikakve stručno zasnovane i održive kritike Ventovog koncepta. A sem toga, školska medicina je sama već duže vreme pobijala svoju sopstvenu dogmu da ne postoje rezerve belančevina. Tako se u posebnim studijama moglo zaključiti da su osobe koje su bile testirane i koje su uzimale hranu bogatu životinjskim proteinima unosile veću količinu ugljenika u obliku proteina nego što su bile u stanju da izbace preko urina.

Umesto da se povećano konzumiranje proteina kod savremenog čoveka dovede u vezu sa paralelnim porastom broja obolelih od raka i kardiovaskularnih bolesti, naučnici se igraju žmurke i pitaju se gde li se to samo krije taj ugljenik.

Profesor dr Tomas Vent (Thomas Wendt), sin poznatog naučnika i direktor Rehacentra Bad Nojhajm, kritikuje savremenu medicinu i kaže da školska medicina poznaje samo rezerve masti i šećera, ali ignoriše skladišta belančevina. Kao i obično, uzrok i posledica se zamenjuju. Upravo zbog toga je medicinski establišment dobar u "repariranju". Uostalom, u toj oblasti se može i najviše novca zaraditi – nasuprot tome, preventivna medicina još uvek korača u dečjim cipelicama, dodaje on.

Dijabetes i trule kosti zbog "naslađivanja mesom"

Pri tome, već dugo vremena se zna da previše životinjskih belančevina može biti štetno, posebno kod oboljenja bubrega. Prema doktoru Vendu, ono što ne može da začudi je ipak to da je, "ciklus uree regulativni ventil koji kod prezasićenosti belančevinama odvodi višak u vidu uree u mokraću. Ovaj ventil predstavlja račvanje u reakcionom lancu ka bolesnom taloženju belančevina." Jer, savremeni čovek, koji u proseku koristi 1,5 do 2 puta veće količine od zvanično preporučenih količina proteina, nije u stanju da višak belančevina odstrani iz organizma i tada mora da ih nagomilava.

Koliko je za građu kostiju opasno uvećano konzumiranje belančevina, pokazuje i analiza više od 30 studija. Pri tom je uočena jasna povezanost između uzimanja životinjskih proteina i učestalosti lomova kostiju.

Kobna prekiselost organizma

Kao uzrok ovome navodi se acidoza (poremećaj acido-bazne ravnoteže zbog povećanja kiselih ekvivalenata krvi) uslovljena proteinskim krkanlukom. Naime, namirnice poput mesa, ribe i sira (u istoj meri u kojoj kafa, slatkiši ili beli hleb) ostavljaju u procesu razmene materija kiseli pepeo. A telo, koje je obično malo bazno (ph), mora da neutrališe ovaj pepeo i to uglavnom tako što se iz kostiju oslobađaju kalcijum karbonat i kalcijum citrat.

"Simptomi acidoze se mogu utvrditi kod svih bolesti kod kojih je ravnoteža između kiselosti i baznosti krvi i tkivnih sokova pomeren u korist kiselosti. Tako, na primer, kod srčane i cirkulatorne insuficijencije, kod poremećaja u funkcionisanju pluća ili dijabetične kome", dodaje Dr Vent. Interesantno je i to da je kod dijabetičara utrvđeno i zadebljanje bazalnih membrana.

"Niskoproteinske" fitnes dijete! (alternativa: "Kineski sindrom")

Radovi renomiranih američkih naučnika kao što su kardiolog Din Omiš (Dean Omish) ili hemičar Henri Čitenden (Henry Chittenden) podziđuju njegove teze. Čitenden, profesor sa Jejla, pokazao je, otprilike, da jedna "dijeta sa malo proteina" čak i kod atletski građenih mladih muškaraca, ni na koji način ne vodi do telesne slabosti – naprotiv.

Ali, obiman rad iz ove oblasti potiče od jednog naučnika koji je proučavao ishranu, T. Kolina Kempbela (T. Colin Campbell) i njegove tzv. «Kineske studije». Ovde su ispitivane hiljade Kineza koji su živeli na selu i koji su imali stabilne navike u ishrani. «Pri tome se ispostavilo da se hronično-degenerativne bolesti kao što su rak, kardiovaskularne bolesti i dijabetes, pojavljuju tamo gde se više konzumiraju namirnice sa životinjskim belančevinama», tvrdi Kempbel. I zakljuuje: «ukoliko se uporedi količina kalorija koja se u Kini unosi, možemo videti da je procenat proteina u ukupnoj ishrani samo 1%, a u Americi gde je rizik od srčanih bolesti 17 puta veći od proseka, udeo proteina u ishrani iznosi 10%.»

"Zdravlje" iz Mekdonaldsa

Tu postoji još jedan problem koji je više psihološke prirode, kako kaže Kempbel: "Od hrane životinjskog porekla bogate belančevinama, napravljena je religija. Kad su u 18. veku otkrivene životinjske belančevine, nesrećno su proglašene ’materijom života’. U 19. veku su važile su za indikator civilizovanosti, a danas su centar gigantske industrije."

Do sada su za potrebe filma samo čuvene filmske zvezde "nabacivale" kilograme – setite se samo Roberta De Nira u filmu "Razjareni bik". Režiseri nisu nikada morali da se podvrgnu ovakvoj torturi, sve dok Morgan Spurlok nije došao na sjajnu ideju za svoj filmski projekat.

Morgan je u svom filmu "Super veliki Ja" želeo da opiše zavisnost Amerikanaca od takozvane brze hrane. Između ostalog, odlučio je da se mesec dana hrani samo u Mekdonaldsu – doručak, ručak i večera bili su mu samo hamburgeri. Njegovi kamermani su snimali sve, a ukoliko bi mu neko od posluge ponudio veću porciju, morao je da prihvati i bukvalno sve da pojede – od hamburgera, preko dodataka, do soseva.

Ni Spurlok, visoki 33.godišnji Njujorčanin čelične konstitucije, ni tri lekara koja su nadzirala njegovo zdravstveno stanje tokom ovog eksperimenta, nisu bili spremni na toliki stepen ruiniranja njegovog zdravlja. Za nekoliko dana, počeo je da povraća hamburgere, da se bori sa depresijom i glavoboljom, a njegov seksualni nagon je potpuno nestao. Kada je završio sa eksperimentom, njegova jetra, koja je bila preopterećena zasićenim mastima, bukvalno se pretvorila u pihtije. Ugojio se 12kg, a nivo holesterola mu je skočio sa 165 na 230. Bio je toliko bolestan da su morali da ga pošalju u bolnicu da mu život ne bi dospeo u opasnost.

Isprazniti rezerve belančevina pomoću posta

Zvanično preporučene neophodne dnevne količine proteina su još uvek previsoke. Svetstka zdravstvena organizacija preporučuje dnevne količine od 0,8 do 1,2 grama belančevina po kilogramu telesne težine dnevno (kod nas je 1,0 gram). Kod osobe koja je teška, na primer, 70 kilograma, to iznosi 56 grama. A ta količina se lako postigne ako se ima na umu da se jedan teleći file sastoji od 22 procenta belančevina – odnosno parče od 200 grama ima 42 grama proteina. U poređenju sa ovim, majčino mleko ima samo 1,2% belančevina. Posebno je vredno pažnje to što beba mora brzo i snažno da napreduje!

Još jedna jasna indicija da savremeni čovek konzumira previše belančevina. Ili bolje rečeno, previše proteina životinjskog porekla. Jer. one su kompleksnije po svojoj strukturi i brže «pune» proteinske rezerve. To znači, što je veća patnja i tegoba, utoliko se više moraju izbegavati pre svega meso, riba i sir. Najbolje bi bilo kada bi se proteini životinjskog porekla potpuno izbacili tokom nekoliko meseci.

I tek kada su proteinske rezerve ispražnjene, i kada smo se, recimo, oslobodili svakodnevnih bolova u mišićima, tada ćemo bez problema biti u stanju da i dalje ograničavamo unos životinjskih proteina.

Tekst objavljen ljubaznošću magazina "Zdrav život".