Toliko nas vole da se žale

Za najslavnijeg haškog begunca, za kojeg glavna tužiteljica haškog suda tvrdi da je u Srbiji, šef Vlade je imao samo da ponovi onu pandursku frazu "vršimo stalne i kredibilne provere". U isto vreme, hrvatski predsednik i premijer su pismo od 150 strana, u kome objašnjavaju šta su sve preduzeli u slučaju generala Gotovine, poslali na 75 adresa u svetu. Dobro, to je razumljivo, Hrvatima je ulog ulazak u EU do 2009. godine, pa moraju mnogo da pišu, a nama je još uvek nedostižna i bedna studija o izvodljivosti, pa od nas dosta i "stalne i kredibilne provere".

Predsednik Vlade se na prvoj godišnjici femkao kako bi, eto, voleo da živi bez obezbeđenja i da sam sprema kuću i ide u bakalnicu, požalio nam se da je po ceo božji dan u Vladi, da je sve to jedno veliko odricanje od slobode, koju je nekad imao. Lepo je što naš prvi ministar toliko voli Srbiju da radi po ceo dan, ali nešto nije u redu sa tom ljubavlju, kad nam se toliko žali. 

I ostali ministri su se hvalili svojim postignućima. Nadam se da makar Labus, koji je, koliko me pamćenje služi, podpredsednik Vlade, radi isto što i strašljivi Pitagora u Staroj Grčkoj, koji je, da bi preživeo, vodio dvostruko računovodstvo: geocentrično za široku publiku i heliocentrično za sebe.

Da se vratimo na mog omiljenog državnika. Koštunica se hvali institucijama i to u danima kada sudija iz Požarevca kaže da zbog pritisaka i uvreda, i to izrečenih sa skupštinske govornice, ne može da sudi Marku Miloševiću, kada Vrhovni sud svakog dana poništi neku odluku nižih sudova, počev od presuda za ratne zločine, pa sve do vraćanja kuće Miloševićevoj porodici, kada se po deveti put odlaže suđenje vladici Pahomiju zbog  seksualnog uznemiravanje četvorice dečaka, a onda neko naredi da se slučaj povuče iz Vranja u Beograd, kada suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Zorana Đinđića prerastaju u farsu u kojoj ne samo da glavne ubice nisu na optuženičkoj klupi, nego se i sitnim  izvršiocima smeši sloboda.

Braniti ovakvu Vladu nije pametan naum, čula sam da ljudi i za mnogo manje stvari  prečicom putuju u pakao.

Prošla nedelja je bila kritična za srpski parlamentarni život. Članovi rukovodstva i poslanici  SPO-a se umalo nisu pohvatali za guše, Vuk Drašković će izgleda sam sa Danicom postati frakcija sopstvene partije. A DS je imala konvenciju koja je trajala pola dana. Od toga je četvrt dana otišlo na Tadićev govor. On drži sve duže i duže govore, uskoro će premašiti Fidela Kastra, koji ima običaj da govori dok od umora ne padne u nesvest.  A šta nam je rekao Boris Tadic, osim toga da svi koji ne poštuju statut stranke imaju biti isključeni? Rekao je da je DS narodna stranka, državotvorna stranka, koja ima jasan plan. Taj jasan plan su nam pokazali izborom muzičara koji su zabavljali umorne goste: malo frulaši, malo reperi, malo gudači, malo trubači. To je izgleda taj novi program DS-a, a ciljna grupa su im, kao i "Politikinom zabavniku", svi Srbi od 7 do 107 godina. 

Nedavno sam u "Danasu" pročitala jedno tužno pismo: Ako se ne urazumite, a to naročito važi za ljude iz DSS-a, Srbija će uskoro ličiti na sliku Grupni portret starica bolnice Sv.Jelisavete. Starice, osuđene od života koji nisu imale, sede u crnom, skrštenih ruku, za praznim stolom na kojem leži sklopljena knjiga, kao sklopljeni dan za kojim drugoga nema. Teško se čega sećaju, ničemu se ne nadaju i više izazivaju užas u drugima, nego što su užasnute.

Komentar Svetlane Lukić deo je emisije "Peščanik", koja se na Radiju B92 reprizno emituje subotom u 16:00.