Herojski samit

Specijalni avioni su u stalnom zaletu. Generali lete na sever, sve jedan po jedan, u visokom društvu neumornog ministra pravde. On je u ovom slučaju neodoljiva kombinacija Eliota Nesa i Majke Tereze. Nesalomiv a duševan, srdačan i odlučan

Premijer Srbije se više ne maša svirale. Njegova usiljena dosetka o Hagu i poslednjoj rupi na duvačkom srpskom instrumentu, davno je u rukama antologičara nesrećnih političkih lapsusa. Sada mu je Hag prva briga, i on je, ne napuštajući pozu osobene mrzovolje, otaljava evolucijom dobrovoljnih predaja. Verovatno je Vlada formirala tim za pritisak i „moralno-politički rad” na terenu. Grupa upornih ljudi odlazi na poznate adrese i ubeđuje vojskovođe da se spremaju za put. Druga mogućnost ne postoji, leteti se mora.

Optuženi su izloženi posebnom tretmanu usiljene ljubaznosti. Izlivima vladarske nežnosti, uz vesela obećanja i garancije države. Ne izostaju jaki izrazi poštovanja za njihovo delo. Oni su branili Srbiju tačno onako kako su umeli. Država je sve manja, ali to nije tema uz koju se lako odlazi u zatvor. Sve što su dali otadžbini, ona će vratiti kako može.

Specijalni avioni su u stalnom zaletu. Generali lete na sever, sve jedan po jedan, u visokom društvu neumornog ministra pravde. On je u ovom slučaju neodoljiva kominacija Eliota Nesa i Majke Tereze. Nesalomiv a duševan, srdačan i odlučan. Njegovo je da obeća, oprosti i blagoslovi, pruži utehu i privede. Zalutali putnik će se već snaći među sličnima. Sve ostalo je pitanje zdravlja i zaborava. Pravda se ukazuje kako-kad: može da bude i spora i nedostižna.

Ova vlast (još) ne hapsi. Pakuje samo one koji se zateknu kod kuće. Kao da je podjednako očarana odmetnicima i krotkim penzionerima. Plaši se neprijanih scena i reprize patriotske pobune na Ceraku. Taj strah je uglavnom realan, uz overdozu policijske gluposti koja je dovela do pobunjeničke ekstaze kod hapšenja Šljivančanina. To se i ne može ponoviti, tada je neko javno pokazivao šta sve može da učini plitka pamet.

Svaka dobrovoljna predaja već je pretvorena u ritual. Menja se i premijerski protokol. Putnik za Hag je važna stavka rasporeda druženja sa predsednikom vlade. Uglavnom su svi nasmejani i dobro rapoloženi. Optuženi je skinuo veliki teret sa grbače, šta je tu je, videće se već. Glava je na svom mestu, rame ponekad pomodri od tapšanja: „Svaka ti čast, alal ti vera, to se od tebe i očekivalo!”

Vlada armira svoju stabilnost. Svaki putnik je nova cigla u zidu. Mora se igrati, različitom dinamikom, na dva terena u isto vreme. Evropi se kazuje da vlada žuri i čini sve što može, pa i nešto više od toga. Srbiji se poručuje da se ide polako i bez prinude. Dobra volja srpskih heroja vodi nas izbavljenju. Junaci izgubljenih ratova, brane državu odricanjem od svoje slobode. I to je, kako bi možda rekao pesnik, odbrana zemlje.

Ali, čitav taj ritual već pomalo zamara javnost. Vlast nije u stanju, a možda i ne želi da izbegne snažnu patetiku i izvesnu zastarelu tugaljivost. Kao da ima previše likovanja pred uslovima koji su zadati a ne mogu se izbeći. Možda se želi utisak u javnosti koji je inače sasvim pogrešan: da je ova vlast nezavisna od haških pritisaka. Radi po svojoj volji i čuva svoje tvrde principe. Ona ne predaje srpske heroje, samo podstiče u njima kult žrtvovanja. Da li za otadžbinu ili za čvrstu vlast, u nekim je glavama to svejedno.

Perišić je novi specijalni putnik, čovek kome su okolnosti ispisale zaista čudesnu biografiju. On je bio oficir od ugleda kod Miloševića, godinama je nagađao šta bi mogle da budu vođine vojničke ideje. One su, naravno, bile nikakve, jer Milošević takve ideje nije imao. Kad je razumeo da su mu rezerve na vrhu vojske istekle, Perišić se blago pobunio protiv razmetljivog autoritarizma slabovidog gospodara. Bilo je kasno za profesiju, ali taman za opzicionu karijeru.

Na tom mestu general se uspinjao na bajci o mlakom neslaganju sa bivšim vrhovnim, koja je godinama prerasla u legendu. Ali, sve se srušilo u zaista stupidnoj špijunskoj aferi u jednoj drumskoj krčmi. Da li je Perišić američki špijun, ili čovek koji je bio na vrhu vojske i činio ratne zločine? On će otići dobrovoljno, i verovatno će pre polaska, kao i drugi pre njega, sabrati za sebe sve počasti koje udeljuje zahvalna vlada.

Tek sa Perišićem postaje jasna ideja tužilaštva: da pred sudom zajedno sede svi ratni načelnici generalštabova. Osim Živote Panića, koji više nije živ. I tada je možda moguće videti ko je komandovao vojskom: vrhovna komanda (VSO) ili „vrhovni komandant” Milošević neposredno. Isti čovek kome je Pavković uporno nudio orden heroja za pobedu nad NATO. Ali takvo priznanje „vođa i učitelj”iz nekog razloga nije stigao da primi. Možda je predlog ipak bio suviše servilan. Možda je ep o „pobedi” Milošević u junu 2000. razumeo kao glupi generalski cinizam. Ili je ipak imao nešto stila, za razliku od ondašnje opčinjene vojničke klike.

Svejedno, kad Perišić stigne u Hag, ostaje samo Pavković kao poslednji kamenčić i mozaiku pobedničke vrhovne komande. Tada je moguće suđenje Ojdaniću, koji izgleda nema nikakve veze sa hipotetičkim zločinom na Kosmetu. Ojdanić je potencijalno krupna figura koja će možda dobiti mnogo udobniju poziciju svedoka. On najbolje zna kako je komandovao Milošević 1999. Da li preko načelnika Generalštaba (Ojdanića), ili neposredno preko Pavkovića, koji je bio na čelu Treće armije!

Inače je poznato da u najgora vremena Ojdanića niko nizašta nije pitao. I on je bio bezgranično zatelebljen u vođu, ali je ovaj u međuvremenu sebi stekao novog ljubimca – Pavkovića. U ratu je Ojdanić postao poznat kao čovek koji svečano otvara pontonske đuprije. Pustio je u pogon samo jednu, kod Mijatovca. Svejedno što je to čudesno delo odmah posle velike svečanosti odnela besna Morava.

U Hagu se ne sudi za švejkovski ili čonkinovski humor, već za zločine.

Svi optuženi oficiri tvrde da su nevini. Tako se osećaju. A ipak je na Kosmetu bilo mnogo stradanja i etničkog čišćenja, na sve strane. Red je da se skine hipoteka sa svih zločina koji su počinjeni u ime Srba. Da se, koliko je to moguće, zaštiti nacionalno ratno viteštvo od vrednosne razbojničke diktature.

Dakle, ko je proterivao, pljačkao, otimao svojinu, uzimao i spaljivao dokumenta od Albanaca? Ko je njihova tela stavljao u hladnjače i dovozio taj jezivi teret u Srbiju? Ko je od žrtava sakupio milione maraka, i gde su te krvave pare! Znaju li to ratni komandanti najgoreg srpskog poraza?

To je neizbežna katarza, isto toliko važna kao i briga za srpsku nesreću. Podela užasa po šovinističkoj ravni, vodiće nas samo u nove pokolje. E, o tome na Vladi nema ni reči. Kao da one generale ispraća na Olimpijske igre i od njih očekuje nove trijumfe. Ni sećanja na žrtve, nimalo žaljenja za užasom koji ostaje posle odlaska svake vojske.

Ipak je u opticaju ratni zločin, a ne trube, talambasi i trijumfalne kapije. Neka im država da garancije, ali neka ih ne slavi. O zločinu se ne peva osim u pobedničkom transu, a nevinost je samo skromna vrednost običnih.