Opet ćemo svi živeti zajedno u Evropskoj uniji

Da li su pisci dobili kardiologa, kardiolozi izgubili pisca, ili pak pisci dobili pisca pokazaće vreme. Svetlana Broz, unuka Josipa Broza Tita, tvorca i dugogodišnjeg predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ćerka Žarka Broza i dr Zlate Jelinek-Broz 1999. objavila je knjigu "Dobri ljudi u vremenu zla", zbirku autentičnih svedočenja o onima koji su, rizikujući sopstveni život, u toku poslednjih ratova na prostoru zemlje koju je stvarao njen deda pomagali pripadnicima druge etničke grupe. Knjiga je doživela već četiri izdanja i prevedena je na nekoliko svetskih jezika.

Svetlana Broz ističe da je najveći deo života provela u rodnom Beogradu, ali i da se po okončanju NATO intervencije, pre pet godina, preselila u Sarajevo. Na pitanje zašto je otišla, kaže da je Beograd, koji je pre 15 godina bio evropska metropola, nažalost u međuvremenu izgubio dušu, a da je Sarajevo, uprkos činjenici da je u njemu ubijeno 12.000 ljudi, među njima 1.602 deteta za vreme troipogodišnje opsade, i ranjeno 64.000 ljudi, sačuvalo dušu. "To je grad u kojem i dalje žive zajedno, i ja se družim sa njima, pripadnici svih etničkih grupa koji nisu nacionalno ostrašćeni, kojima je savršeno svejedno kako se vi zovete."

Posle dvadeset godina rada na Vojnomedicinskoj akademiji, iako priznati kardiolog, Svetlana napušta nekad široki, ali uvek njen Beograd, i odlazi u Bosnu da bi pomagala ljudima u nevolji. Čemu odlazak?
- Rat koji se odvijao u Hrvatskoj bio je za mene apsolutno razočaranje. Pitala sam neke ljude koje sam poznavala i koji su onda bili u opoziciji, a kasnije na vlasti u Srbiji, kada će stati to ratno ludilo. Dobila sam odgovor da su to "samo ratne igre" i da će "pravi rat biti u Bosni i Hercegovini". Na pitanje - šta će se dogoditi Muslimanima rečeno mi je da "ima mnogo reka u Bosni..." Morala sam se odrediti prema toj tragediji i jedino moguće određenje bilo je da kao kardiolog krenem na taj prostor kako bih makar jednom ratom unesrećenom bolesniku bila od pomoći.

Tako ste se, nakon gimnazijskih i studentskih dana, ponovo vratili pisanju?
- Radeći u različitim, najčešće improvizovanim, kardiološkim ordinacijama u malim mestima doživela sam da moji pacijenti, pripadnici sve tri najveće etničke grupe u BiH, imaju potrebu da nepitani ispričaju svedočenje o nekome ko im je spasio život ili im pomogao da prežive, a nije pripadao njihovoj etničkoj grupi. Bila sam fascinirana njihovom potrebom da o tome govore prve godine rata, kada niko nije znao koliko će on trajati, nekome ko će tu poruku širiti dalje. Zbog toga sam uzela diktafon i krenula širom Bosne u potragu za sličnim svedočenjima, jer su ona iz ordinacije ostala moja profesionalna tajna, ali i motiv i inspiracija.

Mislite li da knjiga i dokumentarna TV serija koju je emitovala beogradska RTV B92 tu temu dovoljno afirmiše?
- To je, zapravo, univerzalna tema o građanskoj hrabrosti, dakle o individualnoj odgovornosti pojedinca, koji uvek ima mogućnost da zlu kaže NE. Želela sam da ostavim budućim generacijama dokaze da svaki pojedinac uvek može birati hoće li u neljudskim vremenima ostati čovek, ili će postati nečovek, i da taj izbor nije vezan za etno-nacionalno, religijsko ili rasno određenje, ali jeste uvek diktiran moralnim i etičkim normama. Ova tema je važna i sadašnjim generacijama jer se na zlu ne može graditi budućnost, a na dobru može.

Imam iskustvo reakcija hiljada ljudi koji su prepoznali vrednost ovih svedočenja i na našim prostorima i u svetu, a mnogi od njih su prošli nakon tog iskustva kroz ličnu katarzu i puno naučili. Jednom rečju postali su bolji ljudi. Mislim da tema građanske hrabrosti nije dovoljno prisutna i da mora naći mesto u našim životima, naročito posle tragedije kroz koju smo prošli. Nju je neophodno uključiti na što više načina i u obrazovne programe, na čemu sada intenzivno radim.

Ljudska dobrota Vam je u prvom planu?
- Naravno. Zlo je uvek i samo destruktivno. Verujem u potencijal ljudi da budu dobri uprkos ogromnom, nepojmljivom zlu koje je iza nas. Postavlja se pitanje kako uspavane, potencijalno dobre ljude, koji nisu svesni svojih mogućnosti, probuditi i ubediti da u njima leži snaga koju moraju aktivirati u funkciji sopstvene bolje budućnosti, a naročito svoje dece. Tu prevashodno mislim na milione onih koji ne koriste svoje pravo da glasaju i time ostavljaju prostor manjini da određuje ko će zastupati njihove interese i ko će ih predstavljati pred svetom.

U Bosni ste za vreme rata, slično reagovali prilikom susreta s Vašim kolegom, funkcionerom SDS?
- Da. Na svaki pojavni oblik fašizma uvek isto reagujem. Bio je to, nažalost, doktor, koji se protivio mom prikupljanju svedočenja o ljudskoj dobroti, insistirajući da pišem knjigu o zlim ljudima. Rekla sam mu da će mnogo knjiga biti ispisano o zlu, ali da će to učiniti neko drugi. On je ljutito lupio pesnicom o sto i viknuo: "Nema dobrih ljudi! Dobar Hrvat je samo mrtav Hrvat, dobar Musliman je samo mrtav Musliman!" Vi ste fašista, odgovorila sam mu, i ja nemam više o čemu sa vama da razgovaram. Stidim se što nosimo istu diplomu i nadam se da to neće još dugo trajati. Dobila sam na neki način satisfakciju jer je taj nečovek kasnije osuđen u Hagu za ratne zločine i nalazi se na izdržavanju kazne.

Kakav je vaš stav o Haškom tribunalu?
- Nakon prvih zločina koji su počinjeni u Hrvatskoj 1991. godine govorila sam da će se jednog dana negde morati oformiti "Nirnberški" sud za ratne zločine. Tada samo nisam znala da će to biti dve godine kasnije u Hagu. Taj međunarodni sud nastao je kao logična reakcija sveta na nedostatak političke volje da se u zemljama bivše Jugoslavije i u Ruandi sankcionišu zločini. Nisam pravnik i ne želim da ulazim u pojedinosti kao što su dužina suđenja i visina kazni, iako često imam utisak da upravo ti elementi kompromituju ideju pravde zbog koje je taj sud osnovan. Ne smemo zaboraviti da su u Nirnbergu za samo godinu dana završena suđenja Hitlerovim saradnicima i da su čak smrtne kazne vrlo brzo nakon toga izvršene.

Ono što meni smeta jeste činjenica da se suđenja u Hagu često politizuju, naročito u medijima, zbog čega čujem, obzirom da putujem po celoj bivšoj Jugoslaviji, svuda isti stereotip da se sudi samo pripadnicima te etničke grupe, koji su pri tom, u svesti mojih sagovornika, često nepravedno optuženi. Mislim da postoji ozbiljan problem prevertirane svesti u kojoj su krivci za evidentne, nesporno počinjene zločine, proglašeni nacionalnim herojima, a nekada i živim svecima. Sa takvom svešću niko neće nikuda stići. Takva svest dovodi do toga da čitave etničke grupe, a neretko i država, kao što je to sada slučaj sa Srbijom, delimično Hrvatskom i BiH, postaje talac bezočnih pojedinaca, koji su imali hrabrosti kao komandanti da naređuju najbestijalnija mučenja i ubijanja dece i civila, a danas nemaju hrabrosti da se suoče sa odgovornošću. Svi oni znaju u čemu su učestvovali i da za to postoje dokazi. To ne znaju samo oni koji ne žele da znaju, oni koji odbijaju da se suoče s istinom kakvi su sve zločini u ime njihove etničke grupe učinjeni.

Vratili ste se dobrim ljudima i inicirali, po uzoru na Jad Vašem u Jerusalimu, park pravednika u Sarajevu?
- U Jad Vašemu u Jerusalimu je 1963. započelo komemorisanje pravednika koji su pomagali Jevrejima da prežive holokaust. Tada su zasadili dve hiljade stabala u Parku pravednika među nacijama, ne verujući da će biti više svedočenja, više ljudi koji su imali hrabrosti da se suprotstave holokaustu. Nakon četrdeset godina u tom parku se nalazi preko dvadeset hiljada imena! Sa prostora bivše Jugoslavije 186 ljudi je proglašeno pravednicima.

Priča o ljudskoj dobroti provlači se kroz vekove, ratove, ludila, genocide i nikada ne umire, ni dobrota ni priča. Upravo zbog toga odlučili smo da u Sarajevu, gradu simbolu stradanja na prostorima bivše Jugoslavije napravimo park pravednika, u čijem će muzeju zlatnim slovima biti ispisana imena ljudi koji to zaslužuju, imena svih onih čestitih, moralnih ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ludilu kažu - ne! Ljudi koji su bez oružja, srcem branili nezaštićene i nepravedno progonjene u ratovima u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu i konfliktu u Makedoniji. Biće to istovremeno najveća otvorena učionica etike za buduće generacije.

Hoćete li se vraćati u Beograd, Srbiju i Crnu Goru.
- Ja sam na neki način uvek ovde. Ceo prostor zemlje u kojoj sam se rodila, Jugoslavije koja je ubijena pre četrnaest godina, u psihološkom smislu je moja zemlja! Taj osećaj mi niko ne može oduzeti, bez obzira koliko granica da se postavi. Uvek sam negde na tim prostorima, i u Srbiji i Crnoj Gori, kao i u Sloveniji, Makedoniji, BiH ili Hrvatskoj. Svi ti prostori moraju postati sastavni deo Evrope, ne samo u geografskom smislu. Opet ćemo živeti zajedno u Evropi, jer nemamo izbora. U dvadeset evropskih država, između kojih više nema granica živi 450 miliona ljudi. Granice u našim glavama su opasne i zato se borim protiv njih.