Građani taoci nesposobnih političara

Srbija ovih dana ponovo iščekuje rezultat sudbonosnih događaja. Da li će neki otići u Hag da bi mnogi drugi dobili šansu da odu u Evropu, pitanje je koje po ko zna koji put čeka odgovor. Stiče se utisak da su i oni koji pričaju i oni koji slušaju zbunjeni grotesknošću situacije. Već godinama se ponavlja ista priča s istim akterima, a stari problemi ostaju. Hoćemo li preći Rubikon na putu ka Evropi ili ostati “negde između”?

Kad god smo nešto čekali, premišljali se i nadali da će na neki drugi način biti rešeno ono što je nužno uraditi, svaki put smo se suočili sa novim, oštrijim i mnogo težim uslovima. Zar je moguće da iz toga nismo izvukli pouku? Moguće je, odgovaraju filozofi, sociolozi i psiholozi. Nalaženje prave mere i pravih odgovora na izazove jeste osobina društava koja su zrela, integrisna, uređena i koja imaju budućnost, ali mi u takva niti spadamo, niti se trudimo da do njih dođemo. Pri svemu tome, dodaju stručnjaci, dobar deo građana Srbije ne samo da očekuje da bude deo Evrope, nego je i spremno da krene ka cilju, ali politička elita je daleko od toga.

- Građani Srbije više od jedne decenije žive na ivici provalije. Tako je bilo tokom Miloševićeve vladavine, a tako je, nažalost, i danas. Mali predah bio je odmah posle 5.oktobra 2.000. godine, odnosno tokom Đinđićeve vlade. Tada smo videli šta znači odlučna politika u kojoj nema oklevanja, odugovlačenja i u kojoj postoji svest o tome da se u politici moraju ponekad povlačiti i nepopularni potezi, i da svaki političar mora da bude spreman da ponese breme lične odgovornosti - kaže za naš list psiholog Jelena Vlajković, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

- Sa ovom vladom nemamo tu sreću. Umesto da napravi bolne rezove i uradi ono što se mora, sadašnja vlada okleva, odugovlači i time ugrožava sve građane Srbije. Zbog čega to radi? Na prvi pogled reklo bi se da je, možda, u pitanju politički manevar, očekivanje bolje pozicije naše zemlje i slično. Međutim, u to ne verujem. Mislim da su isključivo u pitanju karakteristike ličnosti nekih članova vlade i njihova nesposobnost da odlučno urade ono što će, konačno, ipak morati da urade - procenjuje Jelena Vlajković.

- Izvestan broj građana Srbije je i te kako svestan koliko zaostajemo za svetom. To je ona grupa građana koja želi da putuje, učestvuje na kongresima, prati stručnu literaturu - ističe profesorka Vlajković i dodaje da postoji i znatan broj ljudi koji takve potrebe nemaju, i koji ne žele da se suoče sa svetom. Za njih je, tvrdi, mnogo prihvatljivije da uz folk muziku, masnu gibanicu i hladno pivo uveravaju sebe i druge da su Srbi najveći i najbolji, ali da ih, nažalost, svet ne voli.

- Znači, postoje i takvi i onakvi građani, ali politiku jedne zemlje vode političari. Oni su odgovorni za kvalitet života građana. Oni, konačno, određuju i količinu informacija koju će građani dobiti. Nijedan od aktuelnih političara nema snage da pošteno kaže šta će nam ovo odugovlačenje doneti i koja će cena morati da se plati - zaključuje profesorka Vlajković. Aristotel je još u davna vremena, govorio da je hrabrost srednji put između kukavičluka na jednom ekstremnom polu, i lude odvažnosti na drugom. Pri tome “srednji put” po Aristotelu ne treba da znači pad u osrednjost, već istinsku snagu delatnog čoveka koji podjednako dobro koristi i glavu i srce, podseća filozof Nenad Cvetićanin.

- Kao narod koji je tradicionalno više sklon “srcu” nego “glavi”, mnogo puta smo bili u poziciji da se kajemo zbog lude odvažnosti za koju smo mislili da je hrabrost, a koja nas je koštala izgubljenog istorijskog vremena. No, to ne znači da je poželjno biti kukavica i na sve istorijske izazove odgovarati spuštanjem glave. Nalaženje prave mere jeste osobina društava koja su zrela, integrisana i uređena i koja ne treba da brinu za sopstvenu budućnost. Da bismo jednog dana dostigli taj nivo, ili da bi smo mu se približili, valjalo bi da prevaziđemo podvojenost u društvenim vrednostima koje se kod nas lako uočavaju, a koje svakako ometaju proces tranzicije u moderno evropsko društvo.

Kod nas postoji čitav niz protuvrečnosti koje su naizgled nepremostive a troše snagu države i društva. Te protivrečnosti se vide u naizgled nepomirljivim parovima: nacionalno nasuprot građanskom, ruralno nasuprot urbanom, konzervativno nasuprot modernom, populističko nasuprot elitističkom. Konačno, Srbija nasuprot Evropi. Od naše sposobnosti da prevaziđemo ove rđave ekstreme, zavisiće mogućnost da se izmirimo sa samima sobom, sa globalnim okruženjem i da tako dostignemo političku stabilnost o kojoj se ovih dana mnogo govori - smatra Cvetićanin.

Niko od nas na evropskom putu ne traži da budemo “manje Srbi” postajući “ više Evropljani”, već nam se nudi jedan model po kojem svako može da bude ono što jeste ili što želi da bude, ukoliko u tim svojim željama ne ugrožava bilo koga, što treba da reguliše institucija pravne države, ističe Cvetićanin.
Naši građani se već godinama nadaju normalnom i mirnom životu. Zbog toga su i promenili vlast koja je vodila ratove i htela izolaciju, i doveli demokratsku, koja je trebalo da im te nade i ostvari, kaže psiholog profesor dr Žarko Trebješanin.

- Od demokratske vlasti ljudi su s pravom očekivali da će rešiti državna pitanja. Vlast očigledno, ni ova a ni prethodna, nije dorasla zadatku i nije preuzela odgovornost za obaveze koje su morale biti ispunjene. Čim su preuzeli odgovornost da upravljaju društvom morali su biti sposobni i da donose odluke koje nisu uvek prijatne i koje uvek ne gode. To danas nije urađeno i za to najveću odgovornost snose ljudi koji su na vlasti.

Ima u toj priči o odlaganju i srpskog inata, ali ne u tolikoj meri u kojoj se on pominje. Ovde se prvo mora prekinuti sa demagogijom, jer je jasno da odluku o izvršavanju važnih zadataka ne donosi narod neposredno. Uostalom, znamo kako su izgledali referendumi na kojima se narod pitao, i gde je uvek onaj ko postavi pitanje dobijao odgovor: “da”. Prosto, zna se šta ko mora da radi u uređenoj državi i zna se ko upravlja. To je vlada, a ona nije dorasla svom zadatku i nije ispunila ono što se očekivalo. Rezultat: mesto na kojem sada jesmo. Oni koji vode državu imaju mogućnost da kreiraju javno mnjenje i da su bili sposobni da to učine sada bi svima bilo drugačije, pogotovo što se opredeljenje građana Srbije za Evropu i neophodnost isporučivanja Hagu poslednjih godina znatno promenilo - kaže profesor Trebješanin.

Mi smo veliki baksuzi i uvek kada treba da donesemo dobru odluku, po pravilu uključimo najgore strane svog mentaliteta, inatimo se i igramo pogrešnu igru, tvrdi sociolog profesor dr Ratko Božović i dodaje da tu igru predvode političari - ubice vremena.

- Političari se glože, mrze, neće da se čuju i usaglase, a mi smo taoci njihove nedoraslosti da odluče na koji način da se adekvatno uključimo u evropsku politiku. Od vremena kada smo izgubili medijski rat, ne pričamo svoju priču. Moramo biti svesni da našu priču pričaju drugi i da se našoj više ne veruje. To je samo jedna od dimenzija naše povelike nevolje i teskobe. Zatim, i previše smo živeli u velikoj laži i sada kada smo izašli iz mraka svetlost dana prejaka je, pa nam ne dozvoljava da se uverimo s čim se to slažemo - kaže profesor Božović.

- Izlaz iz naše situacije je, ako možemo i umemo, da se oslobodimo mitomanije da smo najbolji na svetu, i druge krajnosti – da nas niko ne voli. Da zauvek prestanemo da živimo u krajnostima i da se suočimo da s tim gde jesmo. Ako to ne učinimo, bojim se da nećemo stići do svojih mogućnosti jer opet ovde mladi ljudi nemaju perspektivu, gotovo ništa ne funkcioniše i tonemo u učmalost i trulež. Silne laži, prevare i traćenje vremena, kojeg inače nemamo na pretek, moraju se razobličiti i konačno uspostaviti lestvice vrednosti.

Ne može da bude toliko dugo podržavano ono što je najgore, a negde po strani, ono što je najbolje. To već više nije normalno i prelazi u perverziju. S tim se mora raščistiti, a naši građani to mogu jer su bolji od političara. Svest političara u Srbiji je gora od svesti građana, bar onih koji su još 1996. godine ustali protiv pokradenih izbora. To je bio građanin koji se probudio i uspostavio novu dimenziju otimanja političke slobode, na način koji nije ratoboran već demokratski. Politika na našim prostorima otkriva najgore strane ljudskog bića, pa i najgore strane onih koji se njome bave. Zato na tim mestima moraju biti oni koju su u najmanju ruku racionalni i moralni, a toga sada nema - zaključuje profesor Božović.