Opasno je nastaviti rast potrošačkih kredita

Sa stanovišta monetarne politike, svi pokazatelji koji su bili dogovoreni sa MMF za ovu godinu, uključujući kraj septembra, su ispunjeni i mi smo se praktično dogovorili da onu politiku koju smo do sada vodili i koja je od avgusta, posle uvođenja dodatne restrikcije, dala značajne rezultate nastavimo sve dotle dok ne primetimo neke pozitivne pomake u smanjenju našeg deficita i tražnje. Kada je reč o kreditima, pitanje je u kojoj meri treba da se nastavi rast potrošačkih (gotovinskih) kredita u odnosu na plasmane u privredi. Oni će do kraja godine biti 80-90 odsto viši nego lane. Uprkos niskoj prošlogodišnjoj bazi, jako je opasno ako se sa ovom tendencijom nastavi posebno ako imate dužnika sa nesigurnim prihodima. NBS neće na tom planu administrativnim merama da ograničava zaduživanje, nego da ekonomskim merama preusmerimo kredite iz potrošnje u privredu - kaže za Danas guverner Narodne banke Srbije, u intervjuu vođenom povodom poslednjih pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Balkanizacija banaka

Kako to da je došlo do "balkanizacije" banaka sa većinskim stranim vlasništvom, umesto do očekivanog unošenja novina u naš način poslovanja?
- Od banaka koje su došle u Srbiju očekivano je da mnogo aktivnije menjaju bankarski sektor, nego da se prilagođavaju lokalnim okolnostima. Desilo se, međutim, delimično suprotno, a za to su dobar primer glavni i sporedni troškovi kod uzimanja kredita, kao i kod izračunavanja kamata na celokupan dug umesto na njegov ostatak. Svi čekaju da centralna banka rešava i taj problem, umesto da sami pokazuju inicijativu i putem toga steknu dodatno poverenje u bankarski sistem i tako dugoročno povećaju svoj profit. Pokazalo se, dakle, da nezavisno od toga kakva je vlasnička struktura banaka, naša regulativa treba da se usavršava a ne da se očekuje da se neko "dobrovoljno" ponaša bolje od ostalih.

Glad za kreditima je stara boljka srpske privrede. Oni su kod nas, međutim, i dalje prilično skupi i za mnoge, naročito privatni sektor, teško dostupni. Hoće li se tu nešto bitnije menjati?

Isti problem postojao je i pre tri godine kada su ukupni novi kreditni plasmani banaka bili nekoliko desetina miliona evra i pre dve godine kada su iznosili 300-400, a i sada kada je za prvih osam meseci odobrena jedna milijarda evra kredita, od čega privredi oko 600 miliona evra. Kredita nikada neće biti dosta, i nikada oni neće biti dovoljno jeftini. Posao komercijalnih banaka kod nas jeste i da svojom kreditnom politikom prevedu preduzeća iz ilegale u legalu. Međutim, i dan danas jedan značajan deo privrede bi želeo da iz legalnih tokova povuče kredite uz artraktivne uslove, a da nastavi sa radom na granici legalnosti. To tako dugoročno ne može da funkcioniše. Pored toga, banke moraju da budu sigurne da ono što dobijaju u zalogu kao hipoteku, mogu da unovče ako voljom ili nevoljom korisnika kredita oni ta sredstva ne mogu da vrate. Zbog svega toga sređivanje katastra ima ključnu ulogu.

Kada se u sporazumu sa MMF govori o ubrzanju reformi, pominju se i banke. Da li se tu misli isključivo na ubrzavanje privatizacije ili na još nešto?

- Promene koje nam predstoje u bankarskom sektoru odnose se svakako i na proces privatizacije i mi očekujemo da će do kraja naredne godine,kao što je i planirano, u šest banaka doći do promene vlasničke strukture s tim što i jedan broj privatnih banaka isto tako ubrzano traži nove strateške partnere. Ne bi me začudilo da do kraja iduće godine dođe do daljeg smanjenje broja banaka.
Nesumnjivo je da i druge banke treba ozbiljno da razmisle šta ih čeka i buduća strategija mora da im bude prioritet, a ne da im najbitnije bude da ispune cenzus. Jedan broj banaka se bukvalno i danas nalazi na ivici tog cenzusa, dokapitalizovale su se na način koji ne želim da posebno da komentarišem, i to putem "dobrovoljaca" koji, eto, ne nalaze bolju investiciju od dokapitalizacije banaka. Ponavljam, za centralnu banku mnogo je važniji kvalitet nego kvantitet, dakle šta će se dobiti s novim vlasnikom, a ne da li će kapital biti podignut za pola ili milion evra. Uostalom, svaka centralna banka je jako restriktivna kada je u pitanju vlasnička struktura bankarskog sektora.

Da li Srbija mora da ima bar jednu nacionalnu banku kako neki tvrde?
Ako država dokaže da je u mogućnosti da upravlja tim bankama, što znači da u bankama čiji je ona većinski vlasnik postoji profesionalni menadžment, da se članovi upravnih i nadzornih odbora ne manjaju u zavisnosti od promena političkih snaga na vlasti, ako su to banke kod kojih funkcionišu kreditni odbori, onda ne vidim razloga da se sve banke prodaju po svaku cenu. Način funkcionisanja banaka treba da bude dokaz da li je država sposobna, da li ima i znanja i iskustva i zrelosti da upravlja bankama.

Jedna od najčešćih zamerki javnih preduzeća je da i pored otpisa duga prema Pariskom i Londonskom klubu njihovi bilnasi nisu rasterećeni tih dugova.
- Ceo taj proces se sprovodi trenutno preko Agencije za stečaj i sanaciju banaka koja je stečajni upravnik i za četiri velike državne banke, u čijim bilansima su skoncetrisana u velikoj meri potraživanja prema javnim preduzećima. Pored toga u procesu privatizacije banaka koji je u toku, veliki deo potrživanja će biti "izmešten" po ceni od jedan dinar u Aganeciju. Međutim, ja se i nadalje čvrsto držim principijelnog stava da nema automatskog otpisa. Mislim da bi najveći moralni hazard bio da država preko državnih banaka otpiše dužnicima (javnim preduzećima) 67 odsto duga, a da svi privatni poverioci budu namireni sto posto, da celokupno smanjenje obaveze javnih preduzeća ide na teret poreskih obveznika, a da privatni poverioci naplate svoje kamate od 4-5 odsto mesečno. Javna preduzeća i dalje smatraju da svi dugovi pripadaju državi, a sve što ona imaju njima. Ne znam dokle će se pričati da država iz budžeta treba da plati njihovo prestrukturiranje ili socijalne programe, a sva ta javna preduzeća i dalje imaju svoju imovinu i prihode i ekonomsku cenu usluga. Apsurd je da se u takvim uslovima priča o privatizaciji, a i sami znaju da sa postojećom strukturom, brojem zaposlenih i platama, a o produktivnosti bolje da i ne pričamo, od privatizacije nema ni traga ni glasa. Dobar primer je restrukturiranje i privatizacija "Livnice" Kikinda gde su svi poverioci otpisali 72 odsto potraživanja i firma je uspešno privatizovana. Privatizacija javnih preduzeća treba da ide sličnim tokom, da svi otpišu svoje potraživanje, jer u krajnjoj liniji ta javna preduzeća su znatno kumovala urušavanju banaka i po osnovu toga što su neke obaveze plaćali, a neke ne. Mene i dan danas zanima po kojoj formuli se to činili. Uz to, Srbija je jedna od retkih zemalja u kojima u bankama koje su u državnom vlasništvu maltene nema ni dinara depozita javnih preduzeća, ona mnogo radije drže svoje pare kod privatnih nedržavnih banaka. Ne vidim nikakvog razloga zašto Vlada ne bi donela odluku da se deo depozita javnih preduzeća obavezno drži u državnim bankama koje želimo da prodamo i na taj način podigne cena tih banaka.

Stalno tvrdite da je štednja u dinarima najisplativija, ali Vam građani izgleda ne veruju i ako štede to čine uglavnom u devizama. Zašto?
- Za četiri godine konstantno je bio veći realni prinos na dinar nego na devize, ali građani ne veruju u to, i to će još jedno vreme biti tako. Najveći problem u svim zemljama u tranzicijama, ne samo kod nas, je kako vratiti izgubljeno poverenje. U Hrvatskoj je slično, pa i pored jako stabilne kune skoro 80 odsto štednje je i dalje u devizama. Banke su praktično mogle da se uvere da je mnogo isplativije da ako raspolažu kratkoročnim slobodnim sredstvima da ne idu u devize nego da se bave svojim poslom i da kupuju blagajničke zapise, jer se to najviše isplati i nadam se da će se tako i ponašati u budućnosti.

Osnovni pravci ekonomske politike za narednu godinu, kao i predloženi budžet, na liniji su onog reformskog kursa koji je zaustavljen negde krajem 2002. godine zbog izostanka političke podrške tadašnjoj Vladi. Da li će sadašnja Vlada imati političku podršku za ono što će morati da učini?
- Šta je to što je trebalo da bude urađeno, znalo se i pre 5. oktobra 2000. godine. Stalo se, razmišljalo, išlo korak unapred, a ponekad i dva koraka unazad da bi bio napravljen mali korak napred. Sve što stoji u sadašnjem budžetu je samo potvrda da smo "doterali cara do duvara". Vladi neće biti ni malo lako da sve to sprovede i svoju popularnost na tome neće da popravi, naprotiv. Ali ovaj budžet u svakom slučaju odražava jedan veliki nivo realnosti i odgovornosti, pokazuje šta se mora uraditi, jer iako imamo možda i malo veći bruto društveni proizvod od nekih komšija, oni imaju više šanse da uđu u EU od nas, a to je dugoročno još važnije. Opet se, dakle, vraćamo na priču o kvalitetu i kvantitetu i našu spremnost da se okrenemo kvalitetnim reformama uz zadržavanje makroekonomske stabilnosti.

Pretnja dužničke krize

Vaša izjava o tome da bi Srbija mogla da zapadne u dužničku krizu izazvala je dosta bure u javnosti i dala krila onima koji tvrde da je zemlja prezadužena, a vrednost dinara precenjena.
- U našoj Studiji o održivosti spoljnog duga iz maja ove godine dali smo jedan presek duga, projekcije i stavili smo akcenat na to koji su to uslovi koje država treba da ispuni sa stanovišta rasta bruto društvenog proizvoda, izvoza, dodatnih investicija i rasta lične potrošnje da bi država od 2007. godine imala realnih osnova da finansira svoje obaveze, koje će premašiti jednu milijardu dolara, od čega će iz budžeta morati da obezbedi 700-750 miliona dolara. Za dve-tri nedelje ćemo ponovo praviti presek stanja duga, uključujući i dogovor sa Londonskim klubom poverilaca. Nije problem Srbije naš ukupan dug. Četiri godine unazad uredno plaćamo sve obaveze i jako je važno da se shvati da ne možemo da tražimo novac a da prethodne obaveze ne izmirujemo. Upravo ovo uredno servisiranje je dokaz da smo odgovorni i ne postoji bojazan da se izgubi kontrola nad zaduživanjem ni posle dobijanja kreditnog rejtinga i otvaranja mogućnosti privrednim subjektima da se direktno zadužuju u inostranstvu. Novo zaduživanje u ovoj godini biće negde oko 700-800 miliona dolara što je u odnosu na bruto društveni proizvod 3-4 odsto i bilo bi dobro kada bi ti novi krediti bili usmereni u većoj meri na proizvodnju.
Problem Srbije je njen jako nizak izvoz. Prema odnosu duga i bruto društvenog proizvoda mi možemo već u EU, ali kod izvoza treba nešto ozbiljno da bude urađeno i tu Vlada i centralna banka moraju zajedno da deluju. Lično ne verujem u podsticaj isključivo kroz kurs, kao ni u kredite koji će se specijalno odobravati izvoznicima. Srbija je na svojoj koži testirala sve moguće šeme i kao rezultat ostao je ogroman domaći i inostrani dug sa urušenim budžetom. Na dugi rok, jedino što se može uraditi je jedna odgovorna politika kursa, to znači politika kursa koja će pratiti sve ono što se dešava u makroekonomiji. Bilo bi neodgovorno sve to što se ne uradi na planu dohotka, restrukturiranja, investicija, prevaliti na politiku kursa. Da je kurs realan dokaz je da on pliva u zavisnosti od toga kakva su makreokonomska kretanja, a ne da se veštački drži na jednom kvazi fiksnom nivou. Što se tiče zamerki nekih ekonomista, moj odgovor je da je vrednost kursa za neke uvek premali za neke prevelik. Mislim da je mnogo važnije od toga da se zna da kurs nije neka fiksirana cifra, a bilo bi jako opasno kada imamo značajan porast realnih plata, porast cene nafte i energenata, i da Narodna banka ne amortizuje takva kretanja delimično i kroz kurs. Zato i insistiramo na tome da je striktna kontrola plata u javnom sektoru isto toliko nužna.