Aktuelno
Repriza obraćanja Aleksandra Vučića i austrijskog kancelara Kristijana Štokera
Večeras u 22:15 na TV B92!
15:58
13.8.2025.
23 h
Subota, 30.10.2004.
12:15
Zločini i prisluškivanje
Jedino lepo što se u Srbiji događa ovih dana je lepo vreme, dvadesetak stepeni pred kraj oktobra nije za potcenjivanje, nekakav ničim zasluženi poklon - ostalo su loše vesti, teret prošlosti koji se iz dana u dan uvećava. U Beogradu je nastavljeno suđenje za ratni zločin na poljoprivrednom dobru "Ovčara" kod Vukovara, svirepo mučenje i potom ubistvo najmanje 192 zarobljenika; pred Većem za ratne zločine govorili su svedoci hrvatske nacionalnosti i Srbi pripadnici Teritorijalne odbrane; neki iskazi svedoka, stiče se utisak, nedvosmisleno dokazuju krivicu nekih optuženih i bivše Jugoslovenske narodne armije.
Videli smo sramno predstavljanje knjiga Radovana Karadžića i Mire Marković na uglednoj sajamskoj manifestaciji.
Novinar Danasa Vuk Cvijić našao se na naslovnim stranicama i u udarnim vestima elektronskih medija, iako je živ i zdrav - prisluškivan je pre tri godine, u vreme dok je pratio suđenje optuženima za četvorostruko ubistvo visokih funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali, odnosno pokušaj atentata na predsednika te stranke Vuka Draškovića. Kadgod pomislimo da je, eto, poslednjih dana pomalo dosadno, u nekom kontekstu se pojavi sledbenik Velikog Brata, kao pretnja neukima i plašljivima. I kao dokaz da na tom, uslovno rečeno, političko-bezbednosnom planu nešto nije u redu.
Priča o haškim optuženicima vratila se na političku scenu povodom tragične pogibije dvojice vojnika u kasarni na Topčideru koji su, navodno, ne znajući, obezbeđivali bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. Nije rasvetljeno ko je tu ubica, a javljaju se svedoci koji su na mestu zločina videli maskiranu osobu. Nema kraja spekulacijama.
U Srbiji ima 17 masovnih grobnica, saopštio je vrhu Demokratske opzicije Srbije Dušan Mihajlović 2001. godine. To tvrdi odlazeći predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak i podvlači da je sednicom DOS predsedavao Vojislav Koštunica. Zašto tek sada ovo saznajemo i zašto bismo bagatelisali bol porodica nestalih - pitanja su bez odgovora, ali ih treba izgovoriti.
HRVATI SVEDOCI I POSMATRAČI
Najmanje 192 Hrvata, zarobljenika iz gradske bolnice u Vukovaru, ubijena su nakon što je novembra 1991. godine, uz strahovita razaranja i stradanja civilnog stanovništva, okončana vukovarska operacija. Ratni plen bili su i životi i dragocenosti zarobljenih, a svedoci koji su se prošle nedelje pojavili pred Većem za ratne zločine poimence su prozvali ljude koji su pored ranije iskopane rupe rafalima i hicima u potiljak ubijali zarobljenike. Svedok Nikola Dukić, pripadnik jedinice teritorijalne odbrane, nacrtao je stravičnu skicu koja se smešta direktno u istoriju, na njoj su raka, traktori sa prikolicama, ljudi na onome što je nazvao grudobranom i pedesetak egzekutora, među njima i neki od sedamnaestoro optuženih.
U dosadašnjem toku suđenja bila je primetna nelagoda svedoka - srpskih teritorijalaca koji nemaju status zaštićenih svedoka i na momente se nametalo pitanje zašto nisu zaštićeni, štaviše, zašto nisu među optuženima. Oni, naime, nisu uspevali da odgovore na logična pitanja upornog predsednika Veća Veska Krstajića i zastupnika odbrane, negirali su, a potom potvrđivali neke od iskaza u istrazi. Jedan od svedoka je u samo deset minuta ispitivanja tri puta promenio iskaz - na kraju je, ipak, potvrdio da je na Ovčari video traktor s prikolicom.
U uzbudljivom direktnom suočenju svedok Dragutin Berghofer, jedan od dvojice svedoka Hrvata iz Vukovara, optužio je Milana Bulića Bulidžu, jednog od optuženih, da ga je pretukao metalnom šipkom i da je bio u skupini ljudi koji su ubili zarobljenika Damjana Samardžića. Svedok Emil Čakalić je, pak, govorio o stravičnoj torturi na Ovčari koju su neki zarobljeni Hrvati preživeli tako što su ih spasle komšije.
Tokom praćenja ovog dela procesa nameće se, međutim, zaključak da je nedopustivo to što je Sud napravio propust, odnosno to što iz iste galerije suđenje prate porodice optuženih i porodice žrtava. To je, blago rečeno, nepodnošljivo porodicama žrtava i izveštačima, jer članovi porodica optuženih se smeju, glasno komentarišu izjave i rugaju se svedocima. Na samo koji metar od njih su očevi i majke koji 14 godina ne znaju ništa o svojim sinovima i rođacima. Neki od izveštača primetiće ono što se ne da sakriti, enormnu količinu zlata na rukama i oko vrata supruga optuženih i povezati to sa činjenicom da je masovnom ubistvu na Ovčari prethodila pljačka.
Članovi porodica ubijenih i nestalih, vidno potreseni, govore da su u Beograd došli zbog pravde i tračka nade da će pronaći posmrtne ostatke svojih najbližih i apeluju na optužene i svedoke da im u tome pomognu.
Vukovarska tragedija, namera poremećenog uma da sruši jedan grad i izmesti granice Srbije i Hrvatske, nije okončana, tragično mali broj zlikovaca je u sudnici, a majke još traže svoje nestale sinove.
MISTERIOZNA SMRT
Zločin na Ovčari i niz drugih zločina povezuje misteriozna smrt dvojice vojnika u kasarni na Topčideru; posle brzopletih saopštenja vrha Vojske Srbije i Crne Gore obnovljena je istraga i biće ponovljena obdukcija posmrtnih ostataka vojnika Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića koji su, prva je verzija, stradali u međusobnom obračunu. U međuvremenu su se čula nagađanja da su oni ubijeni zbog toga što su videli nešto što nisu smeli da vide (nekog), a predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović nije isključio mogućnost da se u vojnom objektu koji su obezbeđivali tragično stradali vojnici krio neko od haških odmetnika. Dosadašnji pojavni oblici kontinuiteta saradnje dveju armija i država, finansiranje Vojske Republike Srpske i ratni angažman oficira Vojske Jugoslavije u Bosni i Hercegovini, čak i u srebreničkom masakru, ukazuju na to da se ništa ne može isključiti. Izvesna je, međutim, kako bi pesnik rekao, samo smrt.
Novinar Danasa Vuk Cvijić je profesionalno i, po oceni kolega, uspešno radio svoj posao - to je, naravno, u Srbiji preporuka i da izgubi glavu, ali rizik je rizik, služba je služba. Dolazimo, dakle, do Službe. Plaćeni novcem poreskih obveznika, neki ljudi su slušali, između ostalog, (ovo je ekskluziva), kako se kreira Vikend Danas. Nedeljnik Vreme donosi napis iz pera poslovično dobro obaveštenog kolege Miloša Vasića da je kolega Cvijić prisluškivan kao lice interesantno za Resor državne bezbednosti zbog saradnje s nekim Amerikancima. To se tako "knjiži".
Ostala su nagađanja i dvostruka korist za onoga ko je informacije dostavio javnosti, odnosno Danasu, blaćenje prve postave RDB iz tog vremena i, onako iz potaje, čvorovićevsko upozorenje "svi ste u aparatu", odnosno da svaki novinar može biti prisluškivan, praćen i ko zna šta sve još. To je pomenuto nasleđe prošlosti kojim se poneko igra, misleći da je vlasnik ljudskih sudbina. Možda i jeste.
Videli smo sramno predstavljanje knjiga Radovana Karadžića i Mire Marković na uglednoj sajamskoj manifestaciji.
Novinar Danasa Vuk Cvijić našao se na naslovnim stranicama i u udarnim vestima elektronskih medija, iako je živ i zdrav - prisluškivan je pre tri godine, u vreme dok je pratio suđenje optuženima za četvorostruko ubistvo visokih funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali, odnosno pokušaj atentata na predsednika te stranke Vuka Draškovića. Kadgod pomislimo da je, eto, poslednjih dana pomalo dosadno, u nekom kontekstu se pojavi sledbenik Velikog Brata, kao pretnja neukima i plašljivima. I kao dokaz da na tom, uslovno rečeno, političko-bezbednosnom planu nešto nije u redu.
Priča o haškim optuženicima vratila se na političku scenu povodom tragične pogibije dvojice vojnika u kasarni na Topčideru koji su, navodno, ne znajući, obezbeđivali bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. Nije rasvetljeno ko je tu ubica, a javljaju se svedoci koji su na mestu zločina videli maskiranu osobu. Nema kraja spekulacijama.
U Srbiji ima 17 masovnih grobnica, saopštio je vrhu Demokratske opzicije Srbije Dušan Mihajlović 2001. godine. To tvrdi odlazeći predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak i podvlači da je sednicom DOS predsedavao Vojislav Koštunica. Zašto tek sada ovo saznajemo i zašto bismo bagatelisali bol porodica nestalih - pitanja su bez odgovora, ali ih treba izgovoriti.
HRVATI SVEDOCI I POSMATRAČI
Najmanje 192 Hrvata, zarobljenika iz gradske bolnice u Vukovaru, ubijena su nakon što je novembra 1991. godine, uz strahovita razaranja i stradanja civilnog stanovništva, okončana vukovarska operacija. Ratni plen bili su i životi i dragocenosti zarobljenih, a svedoci koji su se prošle nedelje pojavili pred Većem za ratne zločine poimence su prozvali ljude koji su pored ranije iskopane rupe rafalima i hicima u potiljak ubijali zarobljenike. Svedok Nikola Dukić, pripadnik jedinice teritorijalne odbrane, nacrtao je stravičnu skicu koja se smešta direktno u istoriju, na njoj su raka, traktori sa prikolicama, ljudi na onome što je nazvao grudobranom i pedesetak egzekutora, među njima i neki od sedamnaestoro optuženih.
U dosadašnjem toku suđenja bila je primetna nelagoda svedoka - srpskih teritorijalaca koji nemaju status zaštićenih svedoka i na momente se nametalo pitanje zašto nisu zaštićeni, štaviše, zašto nisu među optuženima. Oni, naime, nisu uspevali da odgovore na logična pitanja upornog predsednika Veća Veska Krstajića i zastupnika odbrane, negirali su, a potom potvrđivali neke od iskaza u istrazi. Jedan od svedoka je u samo deset minuta ispitivanja tri puta promenio iskaz - na kraju je, ipak, potvrdio da je na Ovčari video traktor s prikolicom.
U uzbudljivom direktnom suočenju svedok Dragutin Berghofer, jedan od dvojice svedoka Hrvata iz Vukovara, optužio je Milana Bulića Bulidžu, jednog od optuženih, da ga je pretukao metalnom šipkom i da je bio u skupini ljudi koji su ubili zarobljenika Damjana Samardžića. Svedok Emil Čakalić je, pak, govorio o stravičnoj torturi na Ovčari koju su neki zarobljeni Hrvati preživeli tako što su ih spasle komšije.
Tokom praćenja ovog dela procesa nameće se, međutim, zaključak da je nedopustivo to što je Sud napravio propust, odnosno to što iz iste galerije suđenje prate porodice optuženih i porodice žrtava. To je, blago rečeno, nepodnošljivo porodicama žrtava i izveštačima, jer članovi porodica optuženih se smeju, glasno komentarišu izjave i rugaju se svedocima. Na samo koji metar od njih su očevi i majke koji 14 godina ne znaju ništa o svojim sinovima i rođacima. Neki od izveštača primetiće ono što se ne da sakriti, enormnu količinu zlata na rukama i oko vrata supruga optuženih i povezati to sa činjenicom da je masovnom ubistvu na Ovčari prethodila pljačka.
Članovi porodica ubijenih i nestalih, vidno potreseni, govore da su u Beograd došli zbog pravde i tračka nade da će pronaći posmrtne ostatke svojih najbližih i apeluju na optužene i svedoke da im u tome pomognu.
Vukovarska tragedija, namera poremećenog uma da sruši jedan grad i izmesti granice Srbije i Hrvatske, nije okončana, tragično mali broj zlikovaca je u sudnici, a majke još traže svoje nestale sinove.
MISTERIOZNA SMRT
Zločin na Ovčari i niz drugih zločina povezuje misteriozna smrt dvojice vojnika u kasarni na Topčideru; posle brzopletih saopštenja vrha Vojske Srbije i Crne Gore obnovljena je istraga i biće ponovljena obdukcija posmrtnih ostataka vojnika Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića koji su, prva je verzija, stradali u međusobnom obračunu. U međuvremenu su se čula nagađanja da su oni ubijeni zbog toga što su videli nešto što nisu smeli da vide (nekog), a predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović nije isključio mogućnost da se u vojnom objektu koji su obezbeđivali tragično stradali vojnici krio neko od haških odmetnika. Dosadašnji pojavni oblici kontinuiteta saradnje dveju armija i država, finansiranje Vojske Republike Srpske i ratni angažman oficira Vojske Jugoslavije u Bosni i Hercegovini, čak i u srebreničkom masakru, ukazuju na to da se ništa ne može isključiti. Izvesna je, međutim, kako bi pesnik rekao, samo smrt.
Novinar Danasa Vuk Cvijić je profesionalno i, po oceni kolega, uspešno radio svoj posao - to je, naravno, u Srbiji preporuka i da izgubi glavu, ali rizik je rizik, služba je služba. Dolazimo, dakle, do Službe. Plaćeni novcem poreskih obveznika, neki ljudi su slušali, između ostalog, (ovo je ekskluziva), kako se kreira Vikend Danas. Nedeljnik Vreme donosi napis iz pera poslovično dobro obaveštenog kolege Miloša Vasića da je kolega Cvijić prisluškivan kao lice interesantno za Resor državne bezbednosti zbog saradnje s nekim Amerikancima. To se tako "knjiži".
Ostala su nagađanja i dvostruka korist za onoga ko je informacije dostavio javnosti, odnosno Danasu, blaćenje prve postave RDB iz tog vremena i, onako iz potaje, čvorovićevsko upozorenje "svi ste u aparatu", odnosno da svaki novinar može biti prisluškivan, praćen i ko zna šta sve još. To je pomenuto nasleđe prošlosti kojim se poneko igra, misleći da je vlasnik ljudskih sudbina. Možda i jeste.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 1
Pogledaj komentare