Narušeni konkordati

Ukoliko oni na vlasti smatraju da osećaju Božju ruku na ramenu, da li treba da budemo smireni, inspirisani ili uplašeni? I šta treba da mislimo ako oni sa crkvenih prestola pokušavaju da uređuju svet politike?

Pitanje šta je carevo a šta Božije obeležava dugu istoriju često eksplozivnih odnosa države i crkve. Od moćnih kraljeva Izrailja i lokalnih proroka bez moći, od Hrista koji je darivan duhovnim tamjanom i svetovnim zlatom, od svetog Avgustina, pape Grgura VII do Tome Akvinskog, od Dantea do Marseliusa Padovanskog, od Martina Lutera do Kalvina, od Voltera do pape Đovanija XHIII.

Da li je primat davan Bogu ili Cezaru, da li je bio važniji Homo religiosus ili zoon politikion, značajno je obeležavalo epohe. Tek moderna evropska, demokratska država povukla je liniju razgraničenja sa religijom. Postala je sekularna: garantuje slobodu savesti, štiti slobodu da se veruje ili ne veruje. Nudi prostor za sva ubeđenja - bila religiozna ili ne. Samo slobodan čovek može da odabere da li je za nešto ili protiv.

Pluralističkom, postmodernom društvu neprihvatljiv je koncept apsolutnih istina, jer crkva drži da je njeno učenje jedino ispravno i da bi za sve ljude bilo bolje da ga se pridržavaju. Takvo društvo sastavljeno je od podsistema, odvojenih realnosti koje ga identifikuju - etničkih, verskih, kulturoloških, državnih.

Upravo stoga - za razliku od perioda istorije u kojima je imala nedodirljiv autoritet - crkva je u savremenim uslovima samo jedan od faktora koji nudi svoje poglede.

Stabilnosti nema ukoliko sistem asimilira versko, ali je nema i ukoliko religija uđe u nezavisni svet politike. Prostor između ova dva principa često je ispunjen tenzijom. Kada sveštenstvo ne skriva želju da se u politici čuje glas vere, savremena društva ulaze u koliziju sa religijskim verovanjima koja nude svoj apriorni sistem vrednosti, razumevanja i tumačenja realnosti.

I dok crkva na postindustrijskom zapadu Evrope ostaje bez masovne podrške ili se – kao u protestantskim državama severa – religiozno nasleđe transformisalo u sekularnu etiku, na istoku Kontinenta epoha tranzicije obeležena je novim socijalnim fenomenom: poprilično agresivnim povratkom religije u politički i društveni život država koje su dotle živele u komandnom ateizmu.

Po Rusiji se vagoni pretvaraju u crkve da bi širili pravoslavlje po udaljenim krajevima. Šefovi država uzorno se krste i pred Neznanim junakom – koji bi trebalo da reprezentuje i slavu teista i ateista. Crkveni visokodostojanstvenici drže politizirane govore.

Istovremeno, kako pokazuje prostor bivše Jugoslavije, netolerantna obnova etničke identifikacije (zlo)upotrebljavala je veru. Uz pomoć političara opterećenih „osećajem za misiju”, onih koji svoja privatna verska ubeđenja promovišu kao državnička, religiozni identitet postajao je važniji od političkog.

Pokušavajući da što je moguće brže poravnaju račune i povrate ulogu koju im je komunizam oduzeo, religije svoje polje dejstva izjednačavaju sa političkim. U zamagljenom ambijentu gubi se granica gde jedno završava a drugo počinje.

Da li je državni interes papine posete SCG jači ili slabiji od protivljenja Pravoslavne crkve? Čija je reč poslednja u zemlji koja želi da se priključi evropskoj sekularnoj zajednici? Kako tumačiti apel patrijarha Pavla da Srbi na Kosmetu ne izađu na politički događaj kakav su izbori? Da li poziv objedinjava ili deli Srbe? O čemu to govori kapitalni ministar koji – promovišući iz nehata pravoslavlju nepoznatu doktrinu o nepogrešivosti patrijarha – tvrdi da posle patrijarhovih reči nema diskusije, ni političke? Zašto Srbi koji ne žele izbore svoj protest iskazuju okupljanjem u crkvi a ne uličnom povorkom?

Da li je to penetracija u sekularni politički prostor sa ciljem da se gotovo preko noći uspostavi uloga koju su crkve imale u nekim davnim vremenima? Da li duhovno ovde nadjačava svetovno?

Crkva nije van javnog prostora. Ona je njegov aktivni deo, ali u domenu koji nije ni država ni politika. Mogu da postoje stranke bliske hrišćanskom učenju, ali crkva je svet za sebe. Lavirintska i komplikovana organizacija koja spolja izgleda monolitna a iznutra je često antanta frakcija koje se, vaspitano i gotovo neprimetno, bore za veću slavu Božiju.

Kao takva, ima svoje važno mesto u onome što se zove civilno društvo u kome versko nije podvrgunuto vladajućem političkom sistemu. Uloga religije u demokratskim društvima je da ističe dimenzije moralnog bez nametanja svojih zakona ili odluka, posebno ne u sferi politike ili obrazovanja. Upravo zato, da bi mogla da u svom domenu bude kritička, crkva mora da bude nezavisna, autonomna i - odvojena od države.

Sklad ta dva principa moguć je samo u „aktivnom društvu” u kome su građani istovremeno i iznad i ispod sistema. Kada se to naruši, zapljusnute nacionalnim i religioznim zanosom mnoge države tranzicije dospevaju u situaciju da kaskaju za svojim savremenim uzorima. Tamo su procesi razgraničenja davno završeni, međe između Cezarovog i Božijeg utvrđene. Što ne znači da nema povremenih potresa na liniji svetovno-duhovno.

U SAD Prvi amandman precizno razdvaja državu i crkvu, ali status kvo svima ne odgovara. Religiozno ide na posed države. I tamo, kao i ovde, povodom izbora. Uz mnogo molitvi i propovedi, republikanski kandidat za budućeg guvernera Ohaja otvoreno tvrdi da se politika i vera mešaju. „Ne radi se o građanskim pravima, radi se o svetim pravima”, kaže Kenet Blekvel zvučeći više kao pastor nego kao političar. Onda direktno poziva birače da uključe svoje „moralne kompase” pre nego što drugog novembra izađu na birališta.

Ni Evropa nije pošteđena. Ovih dana EU odbija da italijanskog političara bliskog Vatikanu prihvati kao novog komesara. Roko Butiljone, ministar za evropske poslove, je po mišljenju evropske većine prekonzervativan, a nepodoban je jer u političke stvari unosi dosledno učenje Rimokatoličke crkve po kome je homoseksualizam „greh”. Čitav tim novih komesara je ugrožen. Čeka se glasanje 27. oktobra.

Vatikan je ustao u odbranu svog istaknutog vernika, papinog prijatelja i savetnika. „Radi se o svetovnoj inkviziciji”, upozorava kardinal Renato Martino, šef vatikanskog Saveta za pravdu i mir. „Ta odluka pokazuje pravo lice Evrope, lice koje nam se ne dopada”, kaže kardinal Erzilio Tonini.

Šta bi tim povodom imao da kaže francuski predsednik Žak Širak? „Debata o principima sekularizma dopire do samog srca naših vrednosti. Ona se tiče nacionalne kohezije, naše sposobnosti da živimo zajedno, naše sposobnosti da se ujedinimo oko suštinskog”.

Objedinjavanje savremene Evrope ima i svoju spiritualnu dimenziju, ali ona ne teži ujedinjenoj spiritualnosti već jedinstvu različitih duhovnih prostora. Jedinstvu razlika, uključujući i verske. Sa političkim životom to ne bi trebalo da ima veze.

EU, kojoj težimo, okuplja se na tim i takvim vrednostima. Primirja su potpisana, konkordati su na snazi, ali međusobna sumnjičavost savremene države i crkve nije prevaziđena. Latentni „konflikt interesa” države i crkve, sekularizma i hrišćanstva, povremeno svuda izbija na površinu.

Biće da je u pravu Nikolaj Berđajev kada tvrdi da se Cezarova i Božija imperija nikada neće pomiriti i da država i crkva nikada neće biti ni konačno ujedinjeni ni konačno razdvojeni.