Čarobna formula blokade

Svakoj srpskoj vladi predstoji sudar s logičnim tranzicionim lomom, s diktatom velikog sveta i teška borba protiv siromaštva

Ovog leta Srbi izlaze na put uglavnom iz dva razloga: ili da negde odu, ili da spreče druge da odu bilo gde. Svako selo koje drži do sebe i svoje nasilničke tradicije ima plan kako da blokira džadu. Već na sledećem vrućem kilometru nas možda čeka živa zapovest iz kultnog Šijanovog filma: „Dalje nećeš moći!” Ima tu ponovo razbuđenog hajdučkog atavizma, osećanja snage čopora, spontanog usmeravanja građanskog besa. I, naravno, goleme količine zabluda iz kojih niko još ne izlazi.

Mnogo je razloga zašto Srbi protestuju. Nije im dobro, nema još ničeg od izbornih obećanja. Saznali su da garnitura na vrhu ipak ne donosi čarobne preokrete. Kad se bore za vlast, svi govore isto: menjaćemo, biće bolje sa nama, evo, vidite ove lopove koji su doveli državu do prosjačkog štapa. Samo da uzmemo vlast, oni će bogme u zatvor, a od velikih para koje su pokrali, svima će nam biti bolje!

Zar još neko uopšte veruje izbornim mitinzima? Preterano obećanje je osobena vrsta „legitimne laži”. To bi značilo da ovde nije moguć opstanak na vlasti bez široke distribucije iluzija. A najveća od njih je da država donosi sreću ili nesreću podaniku, pa kako se kome zalomi. Zbog toga se svi obraćaju državi, ili njenim simbolima. Traže izlaze tamo gde ih uglavnom nema. Država, kad je priteraju uz zid – nađe rešenje koje ne postoji, i tako čitav karavan vodi pravo na zarušeni put koji je još i pod blokadom.

Zatrpavanje lokalnih puteva traktorima, kombajnima i frezama moglo bi da se razume i kao folklorna senzacija. Blago onome ko se prvi setio, iako mesto i cilj protesta nemaju nikakve veze. Poručuje se Beogradu: „Mi nećemo otići odvade sve dok se garantovana cena višanja bez drški ne ustali na 25 dinara!”

Na primeru višanja bez drški već se nazire žal za svemoćnom državom, koja je gospodar cena, pa i tržišta, jer ono u tom slučaju ne postoji. Ista sila, dakle, koja bi u idealnim vremenima betonirala cenu hlebu na tri dinara. Ona koja je već jednom udeljivala tačkice za životnu robu.

A onda su pod pratnjom lokalne policije radnici RTB Bor zatvorili autoput, i to obe trake, da ne curi nigde. Setili su se i alternativnih puteva, pa su se iz Paraćina prebacili na Pojate. I rekli su Beogradu: „Mi nećemo otići odvade sve dok ne dobijemo plate i vlada ne garantuje investiranje u oporavak RTB Bor”.

Vlada nije bila nervozna. Ostavila je mučenike s obe strane barikade više od dva vrela dana, i rešila problem, kako to samo ona ume. Daće nešto para radnicima, a i firma će dobiti svoje. A onda su Borani, zajedno sa lokalnom policijom, napustili rudnik na putu kod Paraćina i Pojata, pa krenuli da kopaju bakar. U gradu je uveče bilo veselja i pucanja, kao posle svake pobede.

Sasvim je tačno, Bor odavno propada. Ko god je mogao da pobegne odatle, utekao je. Sirotinja do boga. Ljudima je dozlogrdilo, pa se neko među njima setio ponude koju vlada neće moći da odbije. I ona to nije odbila, kad je već stavljena pred svršen čin.

I sad je to veliki procep. Socijalna oluja se tek najavljuje, šta li će tek protutnjati Srbijom. A ipak, u magistralnim protestima je sve više politike. Zar Bogoljub Karić nije rekao da će Srbiju dići na noge. Ta misao bi mogla da se razume kao pretnja i kao obećanje. Ali, najbogatiji Srbin nije zadovoljan radom vlade, posebno mu nije po volji ministar Dinkić. Porez koji je uzet, pa vraćen uz kamatu, sada se naplaćuje uz kamatu na kamatu. Te se pare ne mogu lako ni prebrojati. Niko ko ima ne daje lako, a Dinkić se tvrdo drži Đelićevog pravila koje je ovaj doneo iz pečalbe: „Neizbežni su samo smrt i porez”.

Politike ima i među voćkama. Lider malinara je nešto govorio o vlasnicima hladnjača „koji uzurpiraju tuđi rad”, pa zato se dakle mora u blokade, ali je u krajnje lošem tonu spomenuo i „onog Dinkića”. Kakve veze ima ministar finansija s trendom cena malina? Mada bi mogao i da ima, makar posredno i u vezi sa dizanjem Srbije na noge.

Karić više nije samo bogataš kome je potrebna blizina vlasti da bi opstao. On veruje i u svoju političku moć, jer se već oprobao u predsedničkoj trci. Potukao je mnoge političke vukove, koji nisu imali nikakav program. Nema ga ni Karić, ali je svoje uzdizanje objasnio realnošću srpskog sna. Samo valja raditi i oslanjati se na sopstvene snage. To je taj program, čudesan i jednostavan.

Zar to već negde nismo čuli? Igra politike po tananoj socijalnoj žici, uz obećanja koja je moguće ispuniti, ali samo za sebe i ostvarenje familijarnog hedonističkog raja. Svakoj srpskoj vladi predstoji sudar s logičnim tranzicionim lomom, s diktatom velikog sveta i teška borba protiv siromaštva. Ako bi Koštunica posustao pred putnom revolucijom i egalitarističkim naletom, eto nama Šajine inflacije. Ako bi, uz to dobio lošu ocenu za saradnju sa Hagom, sasvim smo blizu karantina koji smo jednom već prebrodili uz strašnu cenu.

Na drugoj strani čekaju ljudi, koji su Hrvatskoj poznati kao tajkuni, a u Rusiji kao oligarsi. Njima je skoro svejedno kako će se bogatiti. Oni su bili moćni uz svaki režim, u ratu i miru. Njima ipak više odgovara svaki veliki nered, jer ih državna regularnost dovodi u ravnanje sa svojim normama.

Građanin Srbije, koji negde putuje, morao bi da ima plan blokada. Da li će sresti višnjare, rudare, malinare, sarače, pasuljare, krojače ili pčelare – zavisi uglavnom od sreće. Ministri su stalno na prijemu. Premijer nije otišao na skup u Salcburg, jer mu dolaze ljudi koji su se nameračili da zatvore Ibarsku magistralu.

Baš je zanimljivo kako će Koštunica rešiti taj problem. Malina, bobičasto voće, ružičastocrvene boje, latinski naziv biljke za ovog autora nepoznat. Prvi ministar je uzeo sebi da određuje cenu. Bolje on nego nesigurno tržište, bolje to nego da se preganja s balkanskim liderima po Austriji. A Srbija je inače već na nogama, blokade ne zaustavljaju pešake.