Vole li Srbi laž

Kad sam svog ličnog i političkog prijatelja Aleksandra Nenadovića, nekadašnjeg glavnog urednika Politike, pitao da li on možda veruje da Srbi vole laž, on mi je duhovito odgovorio, verovatno da izbegne vređanje našeg dragog naciona, srpskog: ne, Srbi ne vole laž, laž voli Srbe...

U sredu, 19. maja, osvanula je vest bomba: „U dijaspori do četiri hiljade glasača”. Zar je moguće, kad ih ima „preko četiri miliona?”

Kako da nije moguće, jer skoro sve što je o dijaspori objavljeno poslednjih godina, posle pada Miloševića, bile su demagogija, farsa ili čista laž, svesna i nesvesna. Ne zna se ko je bio bolji u ovoj farsi – da li naši propagandisti među pesnicima i pravoslavnim vladikama, ili među političarima i novinarima?

Verovatno će na „kraju balade” biti više glasača, ali teško da će taj broj preći neku desetinu hiljada ili čak 40.000 glasača – čak i kad se poboljšaju uslovi glasanja. Pored buke onih u samoj dijaspori, koja godinama nudi velike investicije i traži za sebe vlast, odnosno ljude u parlamentu i svog ministra za dijasporu, u zemlji su i najozbiljniji ljudi često popuštali pred lažima o dijaspori, stalno dodajući da su sve dijaspore drugih naroda odigrale „istorijsku ulogu” u zemljama-maticama.

Niko ne vodi računa o jednoj prirodnoj pojavi: da ljudi koji odu u inostranstvo, sa raznim motivima i iz različitih razloga, u ogromnoj većini nikada se nisu vraćali i neće se vratiti u svoju matičnu zemlju. Oni, prirodno, imaju jedan sentimentalan odnos prema matici, nekome starijem poteče suza, neko aplaudira kada vidi stotinak devojaka i momaka u narodnim nošnjama kako igraju „vranjanku”, ali sve to nema nikakve političke ni nacionalne odlučujuće vrednosti.

Crkve imaju nekih koristi, i crkve pomažu ljudima koji su napustili „otadžbinu”, da se oko njih okupljaju, ali ne svi, i verovatno – ako nema političkih razloga – i ne većina. Da ne govorimo o drugoj generaciji.

Naravno, to nikako ne znači da nema ljudi, pojedinaca, doduše vrlo mali broj, koji se vraćaju u zemlju i ostaju. Nikako ne znači da nema pojedinaca kao uspelih privrednika – mi nekih bogataša u velikom broju nemamo, jer je broj naših ljudi u inostranstvu uvek i ranije bio manji nego, na primer, hrvatski – koji bi želeli ili koji već pomažu u privredi. Ali od svega toga voditi nekakvu nacionalnu ili privrednu politiku – više je nego farsa, to je više podvala, demagogija, manipulacija...

Međutim, u našoj poremećenosti i našoj pomami tokom poslednje dve decenije, ima toliko nagomilanih laži u javnom životu, posebno u političkom, da čovek mora da postavi pitanje: da li Srbi vole laž?

Gde su danas naše „četiri srpske države” koje su se pojavljivale u govorima, ne samo Miloševićevih agitatora, nego i iz usta mnogih opozicionih ljudi iz 90-ih godina? Gde je tajno oružje desnog ekstremiste iz Rusije Žirinovskog, koji će na čelu paravojnih organizacija pod rukovodstvom Vojvode od Karlobaga krenuti prema Bosni i Hrvatskoj? Šta beše naš referendum iz 1998, kojim smo odlučno rekli „ne”, da „ne dozvoljavamo” da nam strane sile odlučuju umesto naše suverene volje?

Bilo je vrlo ozbiljnih ljudi i patriota koji su verovali da naš referendum kazuje odlučno „ne” imperijalistima, natovcima, i stranim agentima u našoj sredini!

U pogledu političkih lagarija šampion je van svake sumnje Vojvoda od Karlobaga. On je još od ranih 90-ih, našoj dijaspori obećavao u više navrata, po Kanadi, SAD i Australiji, da će iseliti Broza sa Dedinja u Kumrovac, da će sazidati spomenik Draži Mihailoviću na Terazijama i da će srpsku granicu utvrditi na liniji Karlobag, Karlovac, Virovitica.

„Najlepša laž” – mada su se na prva tri unosna obećanja dosta značajne pare sakupile u emigraciji – bila je ona iz 1999: da, ako NATO bude bombardovao Srbiju, više neće biti Albanaca na Kosmetu. Šta se dogodilo? Umesto da nema više Albanaca, na KiM tako reći nema više Srba...

Da li su glasovi za SRS opadali? Ne! Rasli su. Da li Srbi vole laž, ili je reč o nečem drugom? (zanimljivo je da Srbi prema izbornim rezultatima na Kosmetu glasaju ponajviše za SRS).

Postoji još jedna divna, prosto literarna laž u vezi s Vojvodom. On je proglašen za „heroja” na političkim plakatima po Srbiji. Do sada smo znali da su heroji oni koji pobede, neki čak i kad ne pobede nego poginu. Ali da neko ko se sam predao svojim neprijateljima, Tribunalu u Hagu, bude proglašen za heroja – takvu laž može da podnese čak trećina glasača u Srbiji, i to na izborima od pre nekoliko meseci.

Da ludilo laži ima izuzetnu privlačnost u našim sadašnjim jadnim prilikama, vidi se po još jednoj laži. Ne samo SRS, nego i slične stranke, obećavaju da, ako njihovi predsednički kandidati, pobede – eto naše vojske i policije na Kosmetu, da zaštite srpski živalj, Egipćane i slične narode koji nisu Albanci. Pa zar mi nismo utekli s Kosmeta pre ravno pet godina? Da li smo danas jači i da li imamo na čelu našeg drugog heroja, Nebojšu Pavkovića, da nas predvodi – ne u jurišu na Kosmet, nego u bežanje s Kosmeta.

Kad sam svog ličnog i političkog prijatelja Aleksandra Nenadovića, nekadašnjeg glavnog urednika Politike, pitao da li on možda veruje da Srbi vole laž, on mi je duhovito odgovorio, verovatno da izbegne vređanje našeg dragog naciona, srpskog: ne, Srbi ne vole laž, laž voli Srbe...

To nam daje za pravo da odgovorimo na pitanje iz naslova. Većina Srba ne voli laž, ali veliki postotak Srba voli laž, kao i „prkos”, „slobodu”, „dostojanstvo”. Taj postotak kreće od 27 do 37 odsto glasača, ako se uzmu sve stranke slične radikalima. Vrlo je visok taj postotak. Laž zavodi ljude i pokazuje u kojoj se meri naš poremećaj preobražava u pomamu!

Da li će ta pomama (koja je počela s 1987.) jednom stati, da li ćemo se na sledećim predsedničkim izborima udaljiti od laži, da li ćemo se udaljiti od radikala?

Ili ćemo potvrditi da ono što smo bili skoro dve poslednje decenije – da ostajemo u našoj laži i dalje? I da sa tom laži možemo ići i u zemlji i izvan zemlje, samo niže i niže. Bez nade.

Nadajmo se da ne!